Љубав према Богу и другом човеку је крст који нас обликује
Ваше Преосвештенство, у Христу драги Владико, потичете из свештеничке породице тако да сте од најранијег узраста стасавали уз храм и богослужење које је највећа школа побожности. Каква су Ваша сећања на детињство и прве духовне кораке?
Пре сваког подсећања на моје детињство и одрастање у свештеничкој породици у једно сасвим другачије време од овог данашњег, благодарим на речима којима сте започели овај разговор. У овом ословљавању, у Христу драги Владико, крије се, али и разоткрива, служба коју сам преузео на своја плећа, а коју сам могао, са свом тежином коју су наши епископи у протеклим деценијама носили да би очували и сачували оно што им је предато, видети још као дечак: бити и остати Христов, једнако драг и Богу и народу. Моје сећање на детињство је сећање на цркву посвећену Светом Сави и малобројну заједницу која се у њој окупљала. Тада нисам могао да разумем у којој мери су ти људи били велики исказујући своју припадност Цркви и своју веру у Бога. Сада их доживљавам као свете из дивне књиге епископа Тихона (Шевкунова) Несвети, а свети. Заиста сам Богу благодаран што сам одрастајући имао прилику да у „малобројном стадуˮ и међу свештеницима и епископима готово понижене Цркве спознам чврстину вере и неугаслу наду, несаломиве карактере и смирене душе, да увидим спремност да се изгуби све, друштвени положај и поштовање заједнице због неколико корака од главне улице до уласка у храм.
Будући да сте од 2002. до 2011. године били професор и васпитач у Богословији Светих Кирила и Методија у Нишу, замолио бих Вас да нам из богатог искуства укажете на значај средњих богословских школа?
Надовезаћу се на претходни одговор: средње богословске школе су изнедриле пастире и учитеље, који су у различитим временима и просторима које је наш народ насељавао и у изазовима које је било тешко и наслутити, имали снаге и вере да сачувају свој народ, парохије и епархије, да би ми данас могли да наставимо тамо докле је њихов труд и подвиг досегао. Морамо увек бити свесни колико је било тешко оформити и издржавати богословске школе, али не само богословске; добити сагласност да се у, примера ради, Српској великој православној гимназији у Новом Саду, предаје на српском језику. Свака од богословских школа делила је судбину народа, ма где се она налазила. Богословија Светих Кирила и Методија у Нишу је носила печат Призренске богословије у изгнанству и тај печат је био утиснут на све догађаје и односе, како међу професорима тако и међу ученицима и свима који су били део живота ове Богословије.
Утицај руског монаштва првог емиграционог таласа на духовни живот у Србији двадесетих и тридесетих година 20. века тема је кандидатске дисертације коју сте одбранили на Духовној академији у Тројице-Сергијевој лаври. У духу ове важне теме, прилика је да наше читаоце поучите о значају руског монаштва у нашој средини, али и свеколиког монашког подвига и живота?
Избор теме је, у договору са мојим ментором, условљен временским оквиром мог боравка на Духовној академији, али и мојим сталним занимањем за монаштво и улогу монаштва у историји Цркве. Будући да сам био у Русији и да ова тема није била довољно истраживана, захтев ментора је био да се бавим истраживачким радом и да њиме допринесем њиховом сазнању о историји и улози руског монаштва у Краљевини СХС откривањем нових чињеница и докумената. Велики прилив монахâ и монахиња, али и цивилног становништва, веома образованог за тадашње наше прилике, и некадашње руске царске војске догађао се под покровитељством краља Александра; многи од тих људи нашли су своје место у Србији и у њој се трајно настанили или су, пак, отишли даље на Запад. Подвиг је био остати у другачијој средини и у њој, снагом духа и љубави према Богу, унапредити или васпоставити монашки живот према ономе типику и животу који су некада имали у великим општежитељним манастирима, а које су морали заувек напустити. Њихова имена се налазе у књизи вечности, а њихови земни остаци по манастирским гробљима свуда по Србији. Руским монахињама и њиховој истрајности дугујемо ширење женског монаштва код нас, али и очување многих манастира и културног блага без кога бисмо били значајно сиромашнији. То је уједно одговор на Ваше питање: преображај сопственог бића унутар заједнице којој припадамо и за ретке подвижнике, преображај других благодаћу Божјом.
Ваш животни пут исписан је великом љубављу блаженопочившег патријарха српског Иринеја, под чијим свештеним омофором сте стасавали и бивали духовно руковођени. Из личног искуства, како бисте описали лик и архипастирско дело нашег блаженопочившег патријарха Иринеја?
Одговорићу Вам само личним утиском и сећањем на блаженопочившег Патријарха Иринеја верујући да ће позванији од мене у скоријој будућности писати о његовој личности и архипастирском делу боље и надахнутије од мене. Био је пријатељ и добротвор моје породице у једном тешком и преломном времену, чиме нас је задужио више него што се може молитвено узвратити. Многе Нишлије деле овај утисак пријатељског, чак родбинског односа који је неговао са људима који су га окруживали, а који се задржао и након његовог избора за Патријарха српског. Под његовим свештеним омофором сам, како сте се лепо изразили, духовно узрастао, примио монашки и свештенички чин, бивао упућен на усавршавање у Москву и Солун, вршио различита послушања… Био је чест гост у нашем дому и у манастиру Светог Романа, који је необично волео. Памтим га као благог учитеља и врлог архијереја.
На редовном пролећном заседању, одржаном у Београду од 24. до 29. маја 2021. године, Свети Архијерејски Сабор Српске Православне Цркве изабрао Вас је за викара епископа бачког, са титулом Епископ мохачки. Како бисте описали ових годину дана Ваше архијерејске службе?
Промислом Божјим мој живот се наставио под окриљем једног од најобразованијих и најугледнијих епископа наше помесне Цркве, у чему, свакако, нема никакве моје заслуге. Надам се да ћу бити достојан поверења које ми је указано и да ћу успети да препознам и, колико је до мене, исправим своје недостатке, били они интелектуалне или духовне природе, бивајући присутан у раду Епископа бачког г. Иринеја. Велики благослов је и живот у манастиру Ковиљу, у коме сам примљен као свој и који доживљавам као свој. Ковиљско братство и њихов тадашњи настојатељ, а сада Првојерарх наше Цркве, Његова Светост Патријарх српски г. Порфирије, били су, на много начина, путеводитељи у мојој младости, док сам још размишљао о монашком позиву. Епархија бачка са својим богослужбеним животом и уређеношћу парохија, храмова, медијских гласила и местом које Епископ бачки г. Иринеј заузима код својих епархиота, пример су сваком епископу, посебно оном који тек треба да руководи епархијом.
Свети Јован Златоусти саветује хришћане упућујући их да „сви треба да гледају на епископа и да по његовом животу уређују свој сопствени животˮ. Преосвећени Владико, поучите нас о значају архијерејске службе?
Свети Јован Златоусти је заиста пример епископа према коме би требало управљати свој живот, сви ми хришћани, не само због његовог величанственог реторичког труда и талента, свештеног, литургијског, молитвеног типика и стихова, или због његове харитативне делатности која је у Антиохији дневно збрињавала и хранила више хиљада сиротих, удовица и потребитих. Свети је био велики страдалник и прогнаник који је у својим најтежим животним тренуцима тешио друге упућујући их на врлински живот и чистоту вере, али и на поверење у Божји Промисао. Управо ова синергија божанске љубави и Промисла о сваком човеку и његовог труда и чистоте вере, чини живот једног хришћанина посебним међу људима јер, према речима Златоустог, „када ти од себе уложиш све, онда сигурно долази и Божји удео, Божја помоћ, која доводи дело до савршеног циљаˮ. Уз све ово, треба имати смирење пред својим старешинама, пред браћом свештеницима и ђаконима, пред сваким чланом заједнице, али и храброст да се не посустане или крене лакшим или ширим путем.
Људско биће је, по природи и призвању, створено за љубав, а да ли је савремени човек способан да живи у духу љубави на коју смо сви призвани?
Човек је, пре свега, друштвено биће које се остварује унутар заједнице, била она племенска, заједница полиса, национална, државна, идеолошка или нека друга. Унутар једног друштва човек изграђује односе са другима, који могу да имају онолико нијанси колико је и оних који у њима учествују. Савремени свет је, како сви примећујемо, изабрао човека као врховну вредност. Он то и јесте, али у једном другачијем поимању, јер је створен по лику и подобију Божјем, као биће које приноси свет Богу, благодарећи за све што је ради њега учињено. У доба идолопоклонства 20. века, човек је полагао све пред ноге својих идола и вођа, а сада, ако добро погледамо, увиђамо да савремени човек све приноси самоме себи. Он воли, али себе у одразу модерних вода у којима је и Нарцис некада проналазио задовољство. Да, човеку је потребна љубав другог, породице, пријатеља и он ће наћи начина, после много труда и разочарења, да до ње дође, или ће остати ускраћен за оно што нас чини људима и сличнима Богу. За нас хришћане, љубав према Богу и другом човеку је крст који нас обликује, врлина којом ћемо бити препознати од Онога Који је из љубави створио свет и човека у њему и Сина Свога Јединородног дао да бисмо имали живот вечни.
Живимо у времену када се све чешће може чути да човек каже човеку: „Не требаш ми!ˮ На који начин можемо да превазиђемо ову опасну замку у коју запада савремени човек?
Одрицање од односа са другим је присутно већ на првим страницама Светог Писма – то није нешто ново. Адамов избор одриче божански наум о човеку, Каинов избор бива обележен знаком на челу и изгнанством… Ми се увек некога или нечега одричемо или смо нехајни према другом, чак охоли или горди онда када не можемо или не желимо да се видимо у њему. Постоји у психолошкој пракси замена улога оних који учествују у терапији; исто тако, постоји код Абориџина један обичај да се током препирања замене места као и аргументи и тако дође до измирења. Тек кроз прихватање другог можемо да га разумемо, можемо да подносимо једни друге, како то сугерише и апостол Павле. Када се, као изабраници Божји „обучемо у милосрђе, доброту, смиреноумље, кротост, дуготрпељивостˮ (Кол. 3, 12), тада, опраштајући један другоме, бивамо налик Христу Који опрашта нама. „А поврх свега тогаˮ, каже апостол Павле, „обуците се у љубав која је свеза савршенстваˮ (Кол. 3. 14). За нас хришћане, једини начин је јеванђелски начин.
Можемо ли рећи да би, више него икада речи из Старечника „Видео си брата свога, видео си Бога свогаˮ требало да постану образац и темељ сваког односа међу људима?
Оваква вера, али и искуство подразумевају дуг подвижнички пут и промишљање о Богу и човеку. Ако бисмо овај образац покушали да применимо без благодатног искуства оних који су цео живот посветили Богу, али и без трезвености, упали бисмо у прелест, пијетизам или могуће и неприлику. У сваком човеку треба поштовати лик Божји по коме је саздан, биће Божје које је створено за вечност. То је понекад тешко, јер ми видимо и трун у оку брата свога, видимо његове недостатке јасније него сопствене. Могућност да у палом човеку или чак непријатељски расположеном човеку и даље видимо биће Божје, да не осудимо човека већ грех, да помогнемо својим опхођењем, наш је крст и подвиг. На месту једног епископа, као и у улози родитеља, најтеже je наћи меру између ауторитета и благости.
На таласима Радио-Беседе Епархије бачке, у оквиру богатог програма верни народ је свакодневно обогаћен дивним поучним садржајем. Како Ви доживљавате постојање црквених медија?
Епархија бачка је, благословом Епископа бачког Иринеја, много пре свих увидела значај медијâ за ширење речи Христове, речи Цркве. У сарадњи са тадашњом Телевизијом Нови Сад и уз свесрдно залагање многих добронамерних и стручних људи, како са телевизије тако и из редова наше Цркве, а који су годинама учествовали и сарађивали на серијалу Буквар Православља, започела је прва сарадња Цркве и националне телевизије. Недавно је обележен јубилеј поводом тридесет година од снимања првих епизода. Радио-Беседа Епархије Бачке има свакодневни програм који уређују и воде веома посвећени људи, на чему им морамо бити благодарни. Рекао бих да ће питање црквених медија и унапређење њиховог рада бити велики посао у наредном периоду, јер се начин на који се информација преноси до гледаоца или слушаоца значајно променио последњих година. Са друге стране, требало би бити свестан да је догађај Цркве литургијско искуство сабрања и причешћа светим Даровима, које се не може доживети никаквим преносима нити информацијама о томе где је служена Света Литургија. Медији су, дакле, само позив, подсећање да се дође у Цркву, да се човек покрене. Други, не мали проблем је велики број самостално постављених видео-записа, који немају квалитет ни садржајно ни естетски, или су чак потенцијално штетни. Зато је свети Григорије Богослов у своје време, измећу осталог, написао: „Није то тек тако да свако може да богословствује… А и није то могуће свагда, нити за све, нити о свему: него има време када и којима, и колико је могуће.ˮ
Са благословом Његовог Преосвештенства Епископа бачког др Иринеја делује епархијска Служба за поклоничка путовања Светињама у походе, благодарећи којој велики број верног народа, предвођен својим свештенством, походи светиње. У чему је сагледан катихетски значај ходочашћа?
Обилазак светих места, манастира и храмова одувек је била жеља и духовна потреба хришћана. Некада се путовало месецима, па и годинама – сетимо се путовања Светог Саве који је, за оно време, посетио најзначајнија места ходочашћа, прешавши преко 10.000 километара. То су била и ходочасничка и дипломатска путовања, она која су ширила углед земље и новостворене Цркве. Несумњиво је да се Свети Сава припремао за своја ходочашћа; та припрема је била део подвига, дар који се приноси Богу и светима чије мошти целивамо. Зато би ходочашћу требало приступати озбиљно: требало би се припремити, телесно и духовно, постом и молитвом, смирењем и љубављу, опраштањем и тражењем опроштаја. Тек тада наше ходочашће добија катихетски значај – ми се на поклоничким путовањима поучавамо и припремамо за сусрет са светињама.
Ваше Преосвештенство, на крају, која је Ваша архипастирска порука читаоцима Православног мисионара?
Желео бих да се захвалим уредништву Православног мисионара и Вама лично на поверењу и љубави која ми је указана овим разговором. Поздрављајући ваше верне читаоце, желим да укажем да је свако од нас хришћана, ма које дарове имао и ма који положај унутар Цркве заузимао, дужан и одговоран да својим животом и врлинама, својим понашањем и општењем са другима, свима, без разлике, сведочи Христа Распетога и Васкрслога, тако да нико од нас не отиђе разочаран или одбачен. Дакле, сви смо позвани да будемо мисионари своје вере и своје Цркве.
Разговор водио катихета Бранислав Илић
Извор: Православни мисионар (септембар-октобар/2022), стр. 15 – 19.
