У оквиру новог издања емисије „Богослужбене особености празникâ српских светитељаˮ, на таласима Радио-Беседе, говорили смо о празнику Светог Николаја Жичког.
Епископ Николај (Велимировић) је рођен 23. децембра 1880. године у селу Лелићу, од родитеља Драгомира и Катарине. После основне школе, гимназије у Ваљеву и Богословије у Београду, уписао се на Старокатолички богословски факултет у Берну (Швајцарска), где је 1908. одбранио докторску дисертацију Вера у Христово Васкрсење као основна догма апостолске Цркве. Наредне године одбранио је дисертацију о Берклију у Женеви. Двадесетог децембра 1909. замонашен је у манастиру Раковици и рукоположен у чин јерођакона и јеромонаха.
Пре избора за епископа, јеромонах Николај је био суплент Богословије Светога Саве у Београду. Свети Архијерејски Сабор Краљевине Србије изабрао га је за Епископа жичког 1919. године. Већ 1920. године епископ Николај по властитој жељи прелази у Охрид. После доношења Устава Српске Православне Цркве 1931. године, спроводи у дело сједињење епархија Охридске и Битољске у јединствену Охридско-битољску епархију са седиштем у Битољу. Три године по смрти епископа жичког Јефрема, епископ охридско-битољски Николај изабран је 21. јуна 1936. за Епископа жичког. После његовог поновног доласка, Жичка епархија је доживела свој духовни препород.
Приликом конкордатске борбе, 1937. године, епископ Николај је живом и писаном речју устао у заштиту животних интереса Српске Православне Цркве, а онда је дошао рат. Одмах после немачке окупације епископ Николај је интерниран у манастир Љубостињу, да би касније био премештен у манастир Војловицу. Тамо је био заточен заједно са патријархом српским Гаврилом. Из манастира Војловице Немци су их 14. септембра 1944. године одвели у логор Дахау. Ослобођени су 8. маја 1945. После свога ослобођења епископ Николај се није вратио у комунистичку Југославију. Извесно време је живео у Енглеској, а затим се преселио у Америку. У Америци је до последњег даха наставио мисионарску делатност. Поред многих беседа и књига написаних у емиграцији, радио је као професор православних богословија. Предавао је у српској Богословији Светог Саве у Либертивилу, али је највише живео у руској средини, као предавач у Академији Светог Владимира у Њујорку, богословијама Свете Тројице у Џорданвилу и Светог Тихона у Саут Канану (Пенсилванија), где се и упокојио 5/18. марта 1956. године. Био је погребен у окриљу српског манастира Светог Саве у Либертивилу, а 1991. године његове свете мошти пренете су у његов родни Лелић, где и данас почивају.
Аутор емисије: катихета Бранислав Илић
