-Добили смо правог Патријарха за наше време. Њега краси мудрост патријарха Германа, духовност патријарха Павла и радиност патријарха Иринеја. Оно што патријарха Порфирија посебно одликује може се наћи у речима Светог апостола Павла: Он је Христом свима све, еда би кога привео Христу, поручио је у интервјуу за Васкршњи број Политике Епископ зворничко-тузлански Фотије.
– Ако је неко са светогорским монасима, ту је. Ако је неко на бденијима, и он је. Са обичним људима и он је такав; са ученима је учен; ока оштра, увек спреман страдалника да загрли. Ово није величање нашег Патријарха. Ко њега зна, зна да је такав. Ово говорим ради оних који га не знају, а суде. Да му Бог да снаге и здравља да велико светосавско дело на које га је Бог позвао доврши на добро и спасење нашег мученичког народа и наше светосавске Цркве, истакао је владика Фотије.
Иако се нико томе пре годину дана није надао, и овај Васкрс дочекујемо у условима пандемије вируса корона. Лекари упозоравају да нас после епидемије вируса корона, очекује епидемија менталних обољења јер овакво стање неизвесности, присуства болести и одсуства присности, предуго траје. Колико и како Црква и њени пастири могу да помогну у духовном окрепљењу оних који су клонули, у савлађивању страхова од болести, смрти, неизвесности?
Да, ево и овај Васкрс дочекујемо искушавани од ове нове болести, такозване пандемије корона вирусом. Када је почела, било је за две недеље, и тако све по две недеље. Сада ево и друга година то траје, а крај се не назире. Али, Црква је, хвала Богу, трајнија категорија од ове и од свих болести, па и од саме смрти. То је оно што имамо утешно да кажемо за овај Васкрс и за све наше црквене празнике у току године. У Цркви влада закон духовног васкрсења. То је дар Васкрслога Христа, и ми га сви осећамо, без обзира коју службу у Цркви да имамо. Наша једнакост у Цркви се огледа у томе што сви једнако можемо да приступимо Живоме Христу и да се причешћујемо Њиме, Васкрслим Господом. Он је Победитељ смрти, болести и свих наших недуга. Мисија Цркве у ово небивало време, време отуђења, ирационалног страха, безнађа болести и постојања страха од смрти је управо призив да сви приступимо Живоме Христу, Распетоме и Васкрсломе, да би нас Он Својом Божанском силом укрепио и исцелио. Ценимо надљудске напоре медицинских радника који даноноћно дежурају и помажу оболелима, али ми вером сведочимо да Бог може и више, јер Бог наш Свемогући Отац, воли све људе. Наше је само да му приступимо и вером затражимо помоћ. И ето јеванђелских чудеса, Бог ће нас исцељивати и помагати како је то чинио кроз читаву историју.
Духовни живот на територији древне Епархије зворничко-тузланске веома је снажан: 16 активних манастира, око 200 цркава и 70 њих у изградњи, 140 вероучитеља, бројно свештенство и верни народ сведоче о томе. Шта сте Ви себи поставили као главне задатке као Епископа зворничко-тузланског и колико тога сте успели да остварите за нешто више од три године откако сте изабрани на овај древни трон?
Ово је велика епархија – пуно цркава, манастира, вероучитеља, хвала Богу, и пуно народа. Ми Срби треба непрестано да бивамо и постајемо црквени народ, народ богослужења, да недељом и празником ништа прече немамо него да одемо у храм, свој манастир, и да тамо чујемо Реч спасења, Реч Божју. У Цркви ћемо наћи одговор на сва своја животна питања и дилеме, у заједници, јер ће нам их Сам Бог и Његова Црква открити. У Цркви водимо дијалог са Богом. Питамо Га и Он нам одговара, на наше молитве и прозбе, ево одговора. Радовао бих се кад би то и овде у зворничко-тузланској епархији прихватили и разумели. Из тога би све уследило – и развој црквеног живота, и даља обнова цркава и црквена просвета и духовни живот. Све је то повезано са Богом и нашом вером. Наше Православље у себи крије безмерне дарове, узвишену божанску лепоту и љубав. Наше је да то откријемо и усвојимо и тако свој живот ускладимо са светотајинским животом Православне Цркве. Онда би наш живот овде на земљи постао мало откровење, једно преображење од смрти и пролазних људи у христолика и боголика бића, бића која су не за смрт, него за живот вечни и васкрсење.
Колико народе на просторима „преко Дрине“ и даље боле ожиљци ратова деведесетих? Осим народа у Босни, односно Републици Српској, имали сте прилике да као Епископ далматински сиђете међу народ и у Хрватској.
И овде у Републици Српској, као и у Далмацији, рат је оставио страшне последице. Овде скоро да нема места у којем не постоји споменик пострадалим из Отаџбинског рата. И то су све млади људи. По подацима до којих смо дошли, близу 30.000 људи је пострадало за Републику Српску, а то је велики број. Њихово мучеништво и жртва је гарант нашег опстанка овде, као и Републике Српске. Наравно да су страдали и други народи у БиХ: и Бошњаци и Хрвати и други. Био је то рат који никоме није био брат. Сада нам остаје да се молимо за све пострадале и да на њиховој жртви и гробовима градимо мир који ће бити трајан, и за тај мир се морамо непрестано борити. И ми као Црква, али и држава и државне институције. Нисмо утописти, али за мир се вреди борити и миру вреди стремити. Није случајно у светом Јеванђељу речено: Блажени миротоворци, јер ће се синови Божји назвати. То је истина. Међутим, и мир мора бити прожет правдом и истином. Правда и истина су со мира. Без њих би и сам мир могао постати бљутав и неукусан. Савршени мир се темељи на измирењу човека са Богом и ближњим, а световни мир је мир међу љидима – државни, политички мир. И један и други су неопходни да би се на овим просторима могло ићи напред у мирну будућност.
Били сте Епископ далматински 19 година и прилике у овој Епархији Српске Цркве описали сте као подвижничке: у рату је много тога било порушено, а бројни домови напуштени. Колико је значајно присуство Српске Цркве на тим просторима, како за малобројни народ који тамо живи, тако и за саму Цркву?
Црква је духовна мајка нашег народа и она га увек прати. Што се тиче Далмације, тамо је била рововска борба, а овде је, хвала Богу, ипак лакше. Посла има више, али су услови много бољи. Многи, на жалост, не разумеју мисију наше Православне Цркве. Једни је своде сувише на земљу и везују само за нацију и политику. И то је све што од Цркве очекују. То је сувише поједностављено и земаљско схватање. Други, на жалост, иду у другу крајност, па сматрају да Црква треба да се бави само духовним темама, које се не тичу живота и његове реалности, што исто није тачно. Црква је, међутим, небоземна институција која обухвата све, и небо и земљу, Бога и човека. Црква проповеда Богочовека Христа и спасење света у Цркви Његовој. То је првенствена мисија Цркве – да земаљско уздиже на небеско, преображавајући све и при томе свему дајући вечни смисао.
Заједно са Његовом Светошћу Патријархом српским Порфиријем, који је, као и Ви, одрастао у Чуругу, били сте међу првим монасима који су дошли 1990. године у опустели манастир Ковиљ, а касније сте обојица били архијереји у Хрватској, Патријарх у Загребу, а Ви у Шибенику. Каква су Ваша сећања на те заједничке ковиљске, па и хрватске дане?
Хвала Богу да смо сада добили новог Патријарха у личности брата Порфирија. Живели смо у улици до улице у Чуругу, били смо разред до разреда у основној школи „Ђура Јакшић“, средњошколци у Новом Саду и студенти теологије у Београду. Монаси у Ковиљу, затим епископи од 1999. године, у време рата и бомбардовања наше земље, а потом имали разна послушања нашој Цркви. Сада ево, брат Порфирије постаде и наш Патријарх. Добили смо доброг патријарха, мудрог богослова, духовника манастира Ковиљ, који је многе младе људе са широког пута упутио на пут вере и спасења. Братство манастира Ковиља је окупио и умножио, показујући велико разумевање за духовне потребе братије, као нико је знао да састрадава са њима. Касније, као игуман и викар Епископа бачког је проширио своју мисију, држећи многе проповеди и трибине, бринући и о младима у заједницама где су се лечили од пагубног утицаја дроге. То је оно што сви знамо, потом митрополит у Загребу, па Патријарх српски.
Добили смо правог Патријарха за наше време. Њега краси мудрост блаженопочившег патријарха Германа, духовност патријарха Павла и радиност патријарха Иринеја. Оно што патријарха Порфирија посебно одликује, то је да, по речима светог апостола Павла: Он је Христом свима све, еда би кога привео Христу.
Ако је са светогорским монасима, ту је, ако је на бденијима, и он је. Са обичним људима и он је такав; са ученима је учен; ока оштра и погледа и увек спреман страдалника да загрли. Ово није величање нашег Патријарха, ко га зна, зна да је такав. Ово говорим ради оних који га не знају, а суде. Да му Бог да снаге и здравља да велико светосавско дело на које га је Бог позвао, доврши, на добро и спасење нашег мученичког народа и наше светосавске Цркве.
Објавили сте две збирке поезије, пишете и даље, у стихове сте преточили и нашу стварност, вирус корону, изолацију, а за неке од Ваших песама компонована је и музика. Какво место у Вашем духовном свету заузима поезија?
Постоји нешто што се може рећи само кроз песму. То је унутрашњи осећај. Стари Грци су давали предност философији над поезијом, док је у хришћанству она добила своје право место. Псалми Давидови се певају на богослужењу већ скоро три хиљаде година. То је врх сваке поезије. У Псалмима је све речено, у њима је испевана читава драма постојања, трагедија, али и спасење овога света у васкрсењу Месије – Христа. Сваки песник је мали Давид. Шта рећи за нашег Његоша, Дучића, Десанку Максимовић… Они су код Срба све опевали. Наше Косово је у песми, ко нам га може узети. Песма је као умивање у зору, песма је ход кроз росу. Кад си тужан певаш, кад си радостан кукаш што нису са тобом и други да се радују. У песми је све могуће, она нема почетка ни краја и није случајно речено да је Бог највећи песник Који је небо и земљу предивно испевао.
Како се Васкрс прослављао у Вашој породици и са којим мислима дочекујете ове године велики празник победе живота над смрћу?
Сваке године православни Васкрс прати васкрсење – обнављање природе. Из зимског сна и смрти – васкрсење. Природу треба да прати и људска душа, да би се и она вером напајала силама васкрсења и новог живота. Свети Серафим Саровски је поклонике у току године поздрављао речима: Радости моја, Христос васкрсе! То је оно што је имао да каже. То и Црква непрестано понавља. Христос Господ би погребен на Велики Петак и трећи дан у недељу устаде – васкрсе из мртвих и тиме победи смрт. Тако ћемо и ми који у Њега верујемо умрети, али ћемо поново оживети и васкрснути. То проповедамо и то верујемо. Не у бајке и приче, већ у реално васкрсење. Христос се четрдесет дана као Васкрсли јављао ученицима учећи их тајнама Царства Небеског, али између осталог уверавајући их у Своје Васкрсење. Зато пред њима једе рибу и мед, показује своје руке и ребра где је био прободен. Све да бисмо ми са апостолом Томом веровали. Господ мој и Бог мој! Својим васкрсењем из мртвих, Господ Христос је коначно показао да је Он Месија и Спаситељ света и да ће сви они који у Њега верују наследити живот вечни и Васкрсење. Христос васкрсе! Ваистину васкрсе!
Извор: Епархија зворничко-тузланска
