Чин (последовање) освећења – троносања храма објаснили смо у деведесет и седмог издања емисије Светотајинско богословље.
О освећењу литургијског простора писао је у петој беседи свога познатог дела Живот у Христу – Какав допринос животу у Христу пружа освећење светог Жртвеника. У овом поглављу прво излаже поредак освећења жртвеника, а онда га тумачи.
Освећење храма односно жртвеника, као и друга црквена благосиљања и освећења, почевши од најзначајнијег – хлеба и вина у Евхаристији, преко воде и уља у крштењу па до сваког осталог црквеног свештенодејства има епиклетски карактер, почива на призиву Светога Духа који треба да буде актер освећења. Тако стоји и овде у Коленопреклоној молитви:„… Владико Господе Боже наш, надо свих крајева земље, услиши нас грешне који Ти се молимо, и ниспосли пресветога Твога и свесилног Духа коме се клањамо и освети храм овај…“
Саставни део освећења жртвеника и храма представља служење Свете Евхаристије. То је најстарији вид освећења било ког богослужбеног простора и предмета. Освештати нешто, у древном смислу речи, подразумевало је на првом месту довести га у непосредни контакт са једним и јединим Светим – самим Богом. Освећење је подразумевало учествовање у Божијој светости, причешћивање светошћу.
Аутор емисије: катихета Бранислав Илић
