Друга недеља после Васкрса од давнина је у Цркви била посвећена сећању на жене које су пратиле Христа, помагале му својом бригом, а после Распећа дошле на гроб да према тадашњем обичају припреме Његово тело за погреб. Њима се најпре јавио Христос након што је устао из смрти, оне су прве од њега чуле: Радујте се! и тако постале први сведоци Васкрсења. О женама којима смо започели нашу беседу, у Јеванђељу се говори веома мало, али у свему што је речено открива се оно што смо ми скоро па сасвим заборавили. Због чега су оне ишле за Христом? Оне су служиле Христу, и њихов унутарњи свет разоткрива нам се пре свега као свет љубави, као мир непрестано јачајуће личне верности, личног учешћа.
Ми све време говоримо о „правима”, све време желимо да себе и друге потчинимо некаквом спољашњем „систему”, већ смо скоро па неспособни за лични сусрет, за чудо оне огњене љубави чији је главни смисао и главна радост давање себе, жртва, служење. Те жене су биле несебичне, ништа нису очекивале, ништа нису хтеле од Христа заузврат за своје служење и љубав. Ученици су га питали за првенство, Јуда је од њега очекивао да спасе отаџбину, други су долазили ради исцељења, чуда, помоћи. Али ове жене заиста излазе из сенке и набрајају се поименце тек онога тренутка када не остаје ништа осим тела Човека којег су волели и Који је умро у страшним мукама и самоћи. Оне нису очекивале ништа, а најмање Васкрсење, победу, тријумф. Тек једноставна човечанска љубав, једноставна човечанска верност довела их је рано ујутро на гроб. И читав смисао јеванђелске приче о том јутру састоји се у томе да су њихова љубав и верност постале извор нечувене радости, нечувене среће. Радујте се! (Мт. 28, 9) – рекао им је Христос. И као што су у Њему самоме љубављу побеђени распад и смрт, тако је и у њима, у тим женама, љубав постала сведок тријумфа живота.
И ево, после толико векова слушамо у васкршње дане ову причу, и одлази, развејава се заглушујућа бука оног спољашњег у коме живимо. Победе, достигнућа, успеси – шта значе они у поређењу са овом причом, са овим сунцем обасјаним сусретом љубави? Има ли на свету веће радости, веће среће од доживљене у том тренутку када су оне, уздигавши свој горки поглед, угледале светлост и зачуле глас, са којим је у њих ушла та радост првог Васкрса? Где још тражити већу срећу, већу радост, већи смисао? Упорно нам понављају приче о некаквој магловитој будућности, када ће коначно наступити свеопшта и неизоставна срећа, заснована на материјалној бази. Али, ето, у животу је нешто више спољашњих достигнућа, још мање је остало оног унутарњег, међутим ње нема па нема, те среће, а свет постаје све сивљи, тугаљивији и страшнији. Али све што се догодило тада, тога јутра, може се догодити и нама. Довољно је само открити у себи свет љубави, бриге, служења, преданости. Довољно је само открити у себе жудњу за сусретом са оним главним, да би нам истог тренутка дошло то Радујте се! и да нам се поново открије свет немогућих могућности, среће истинске и неуништиве.
Протопрезвитер Александар Шмеман
