У четврту недељу Великог поста молитвено прослављамо светог Јована Лествичника, синајског подвижника из шестог века и писца Лествице, знаменитог дела хришћанске духовности.
Уласком у четврту недељу Великог поста, Црква је, на путу ка празнику Христовог Васкрсења, прешла први део духовног пута и за ово време имала прилику да прослави у првој недељи Великог поста победу Православља над иконоборством и свим осталим јеретичким учењима; у другој недељи предводника исихастичког покрета и једног од најистакнутијих поборника православног учења о разликовању божанске суштине и енергије у Светој Тројици – светога Григорија Паламу; те у трећој недељи хришћански знак победе и Васкрсења – Часни и Животворни Крст Господњи. Улазак у четврту недељу Великог поста отвара врата другој половини овог пута, којим нас Црква позива да се сетимо строге аскезе и испосничког живота, који би требало да нас достојно припреми за прославу Васкрса. Због тога је четврта недеља Часног поста посвећена великом испоснику, светом Јовану Лествичнику.
Свети Јован Лествичник био је синајски подвижник из шестог века и репрезент синајског монаштва средњег века. Синајско полуострво као библијски топоним, али и као место које због тешких услова нуди веома суров начин живота, вековима представља омиљено место за монахе жељне строге аскезе, због чега је Синај, поред Египта и Палестине, вековима представљао жариште хришћанског монашког живота. Постојање првих манастира на овим просторима забележено је још у четвртом веку и до шестог века Синај је стекао велико духовно искуство кроз личности као што су преподобни Нил Синајски и преподобни Марко Подвижник, иза којих је остало велико богатство подвижничких дела. Такође, читав низ Јованових претходника, духовних горостаса, описани су у делу Лимонар или Луг духовни нешто старијег Јовановог савременика, преподобног Јована Мосха, који је, приликом путовања са својим учеником Софронијем Јерусалимским, провео читавих десет година на Синају. Ово дело, наводећи конкретне примере Божјих угодника, сведочи о строгој аскези и богатству синајског подвижништва. Сви ти подвижници формирали су духовну климу у којој је стасавао и усавршавао се Јован Лествичник, гледајући у духовне великане, имајући их за узор, те поучавајући се њиховим подвижничким списима.
О Светом Јовану не зна се много. Познато је да је са шеснаест година напустио светски живот и отишао у Синајски манастир, где се пуних деветнаест година подвизавао под руководством старца Мартирија. Након старчеве смрти, повукао се у једну пећину у пустињском месту Тола, у подножју Синаја, где је провео читавих четрдесет година у најстрожијем испосничком животу. Након четрдесет година, наоружан духовним аскетским искуством враћа се у општежиће где је многима постао узор, да би га потом братство Синајског манастира изабрало и за игумана. Био је изузетно образован човек, о чему сведочи његов надимак „Схоластик”. Степен његовог образовања видљив је и на основу његовог дела Лествица, познатог још и као Рајска Лествица, или Лествица Божанственог усхођења, по којој ће свети Јован понети надимак „Лествичник”. На основу Лествице могуће је закључити да је свети Јован добро познавао на само светоотачку литературу и Свето Писмо, већ и класичну философију, медицину, те војне вештине, чиме се потврђују речи његовог биографа да је био човек „са општим образовањем”. „Опште образовање” је у време светога Јована подразумевало темељно познавање граматике, поетике, реторике, философије, математике, те многих других дисциплина, што објашњава чињеницу да је његово име још за време његовог живота било познато широм културног света, од Рима до Блиског Истока. Вероватно је његово добро образовање и духовно искуство, које је завређивало поштовање, било разлог да се игуман Раитског манастира, Јован, обрати Јовану Лествичнику са молбом да овај напише књигу посвећену монашком животу и монашкој философији, због чега је Јован написао Лествицу и упутио је у Раитски манастир на општу духовну корист свих подвижника. Јован се упокојио у дубокој старости, у 83. години живота у својој испосници у Толи, пре тога препустивши место игумана Синајског манастира свом брату Георгију. Његово житије написао је непознати монах Данило из Раитског манастира.
Дело Лествица писано је једноставним, скоро народним, јасним и разумљивим језиком, настало као плод Јовановог личног духовног исуства, а његова објашњења духовних степена, на дугом путу подвига и усавршавања, поткрепљена су и потврђена Јовановим позивањем на раније монашке писце и ауторитете. У овом истинском бисеру аскетске литературе, Јован нас, кроз тридесет поука, тојест тридесет степеника, поучава подвижништву као ступњевитом узрастању ка духовном савршенству, успињући нас духовном лествицом од земље ка Небу, до врха лествице где се налази љубав, која је за Јована покретачка сила подвига, царица врлина, дародавац пророштва и извор чудеса. Идеја духовног успињања и символички назив Лествица надахнути су сном старозаветног праоца Јакова (Пост. 28, 12 – 13), а само дело представља систематско описивање уобичајеног монашког пута по степенима духовног савршенства, због чега из дела јасно исијава систем, идеја прописаног редоследа у подвигу, идеја степена. План Лествице је веома једноставан, одређен више логиком срца, него логиком ума, због чега је, за њено разумевање, потребно да човек отвори своје срце и да разуме и прихвати њен унутрашњи духовни потенцијал. Црква је то препознала, због чега је Лествица, од најранијих времена њеног настанка, радо читана, преписивана и превођена на многе језике, и то не само у манастирима и за манастирске потребе, већ и изван њих. Преведена је на латински, сиријски, арапски, јерменски, црквенословенски и многе друге савремене језике. Кроз историју је извршила утицај на многе оце, а најконкретнији утицај имала је на развој исихазма за чије духовно покретање су заслужни монаси синаити као они који су одиграли кључну улогу. До данас остаје озбиљно штиво како за монахе, тако и за лаике. Њено читање се посебно препоручује у данима Великог поста. На Светој Гори Атонској је, штавише, устаљен обичај читања Лествице као келијног правила, а све чешће њено читање у ове дане, али и њено практично живљење, иде под руку са жељом Цркве да једну од недеља Великог поста посвети управо творцу Лествице, великом духовном горостасу из чије аскезе и јесте изникло ово врсно подвижничко дело – Светом Јовану Лествичнику. Своју жељу Црква је спровела у дело највероватније у 14. веку.
Због тога, у ове дане Црква се сећа личности светог Јована Лествичника, који је важан као путеводитељ у сусрет празнику Христовог Васкрсења, али и као путеводитељ на путу у Царство небеско. Ако се узме у обзир да за угодника Божјег није постојала разлика између монашког и световног живота – будући да је Јован и један и други начин живљења сматрао идентичним у задобијању Царства Небеског, а који су се разликовали само по начину живљења – јасно је да се Црква није ограничила само на монаштво већ је размишљала о васцелом роду хришћанском, како монасима, тако и људима који се до Неба успињу рајским степеницама, савладавајући потешкоће живљења у свету. Ослушкујући речи аве Јустина Ћелијског, изговорене 1965. године у манастиру Ћелијама: „Нека нам милостиви и велики Свети отац Јован Лествичник, буде Свети вођ кроз овај Велики пост; Свети вођ кроз сваку врлину, молитву, милосрђе и све остале еванђељске врлине; да сваки од нас гради своју Рајску лествицу за време овога поста, да стигнемо у Свето Васкрсење Христово, у то савршенство свих савршенстава, у радост свих радости, и (уз) носимо душу своју у рајске милине” и пратећи инструкције угодника Божјег дате у Лествици, припремимо се да достојни уђемо у радост Христовог Васкрсења, настојећи да очувамо стечену благодат и након празника Христовог Васкрсења.
Приредио вероучитељ Ђорђе Гојић
