У ове дане пред Божић човек изнова и изнова жели да говори о главној радости хришћанске вере, о самој њеној суштини, о ономе што је хришћанско учење назвало богочовештво.
У освит хришћанства, у Јеванђељу љубљеног ученика Христовог Јована, зачуле су се ове дивне речи: И Логос постаде тело и настани се међу нама, и видесмо славу Његову, славу као Јединороднога од Оца, пун благодати и истине (Јн 1, 14).
Богочовештво! Бог постаје човек да би, по речима другог учитеља хришћанства, светог Атанасија Александријског, човека учинио Богом. Бог долази у свет, на земљу, да свет учини Својим Царством… Човеку застаје дах када помисли на ово, када се сети ових тако често заборављених речи раног хришћанства. И одједном му постаје јасно зашто сви пророци, сви проповедници скучене и досадне материјалистичке среће тако мрзе Христа и хришћанство. Они тврде да се против хришћанства боре зато што оно понижава и поробљује човека, кога они, представници „научно потврђене“ теорије среће, управо ослобађају од опијума религије. Али то је само покушај да се скрене пажња. Истина је да они мрзе Христа и хришћанство, и то из супротних разлога – зато што не желе обоженог човека, зато што не могу да поднесу његову узвишену, божанску замисао, зато што се боје његове царске слободе, укратко, зато што не могу да прихвате све оно што о човеку говори Јеванђеље. Јер док год човек памти, док год зна све то, дотле га је немогуће успавати причама о „производним односима“, немогуће је приморати га да поверује да у законима материје, у законима економије, лежи кључ за тајну бића или да, заправо, никакве тајне нема нити је икад било. Да су погрешили пророци и песници. Да ни плаветнило неба ни радост љубави нису вредни захвалности. Да жеђ за чистотом и савршенством која изједа душу није ништа друго до пука самообмана, последица сујеверја и некултуре. Да се одговор на сва питања, научна формула среће, крије у досадним и бескрајно гломазним списима некаквих мрачних „стручњака“, у економским рачуницама и прорачунима.
И зато док год на свету буде Божића, док год људи буду празновали долазак Бога у свет и памтили да се ту, у радосној вести богочовештва, крије права мера човека и његовог истинског призвања, дотле неће имати успеха никакве сувопарне теорије, јер човекова душа је таква да „звукове неба заменити њој не могаше земаљски пој“.
Не умиру на земљи вера, нада, љубав, не савија човек своју царску, слободну главу пред кумиром материјализма. Залог тога је празник Божића, празник богочовештва, празник Божјег позива упућеног човеку, позива не само да се узнесе на небо него и да са собом узнесе цео свет, читаву творевину, сву лепоту, целокупно стваралаштво – све што му је дато како би остварио своју човечност.
Протопрезвитер Александар Шмеман, Беседе на Радију-Слобода 2, Каленић, Крагујевац 2017, стр. 123-126.
