Мара Бранковић
Мара Бранковић била је старија кћи деспота Ђурђа и Ирине Кантакузин, рођена око 1418. године вероватно на двору Бранковића у Вучитрну. Верује се да је Мурату II обећана 1428, када је њен отац од ратоборног султана тражио дозволу за подизање Смедерева. Византијски историчар Дука наводи да је Ђурађ султану понудио кћер Мару како би осигурао опстанак Србије после смрти ујака, деспота Стефана Лазаревића. Прво је Мурату понудио кћер, па тек онда српске области и небројене таланте злата и сребра у мираз. Према Ашик-паши Задеу, Ђурађ је, предосетивши турску опасност, султану упутио посланика са следећом поруком: „Царе, господине, прими моју кћер за своју џарију (робињу), као што је и твој предак Бајазит такође узео једну нашу кћер.ˮ Нешрија чак вели да је султан овај предлог прихватио тек пошто су га на то наговориле паше. Родитељски дом Мара је напустила 4. септембра 1436. године у пратњи турског и српског посланства, евнуха и јаничара, и браће Гргура и Стефана. Српски летописац кратко бележи: „Удаде деспот Гјург кћер своју Мару цару Мурату.ˮ Нешто касније, један други неименовани српски писац, наричући над одром преминулог деспота Ђурђа, кратко закључује да његова кћи „доброту и време тела утроши ради праве вере к Богу.ˮ Српски историчар Чедомиљ Мијатовић сликовито је приказао тренутак Мариног одласка из Србије: „Сватови цара турског повијају кроз хладовинасте старе шуме српске, као сјајна шарена гуја с круном на глави, носећи у зубима српску бисер грану.ˮ Док српски народ проклетој Јерини није могао опростити кулук и патњу, дотле њеној кћери није могао заборавити жртву коју је поднела за његову добробит. Мурату II је Мару, образовану, лепу и достојанствену, дубоко поштовао. После његове смрти 1451. године, вратила се у Србију. Са братом Гргуром и ујаком Томом Кантакузином побегла је у Турску у мају 1457. Била је вољена помајка султана Мехмеда II, свирепог Фатиха, који јој је даровао поседе Јежево (данас Дафни) и Мравинце (на обали некадашњег језера Тахинос) у вилајету Сера, и Доксомбус (данас Миркинос) у вилајету Кешишлик, на ушћу реке Панакс у Струму, као и кућу у Стамболу у којој је повремено боравила. У Мехмедовом ферману из марта 1459. стоји да пасторак „првој међу хришћанским племкињама, мојој мајци Деспини Хатунˮ потврђује посед над манастиром Аја Мони у Солуну, који је она недавно купила, ослободивши га многих пореских обавеза. Српски родослови такође бележе да је страшни Мехмед Мару „волео и поштовао као рођену мајкуˮ.На своме двору у Јежеву Мара је примала изасланике хришћанских земаља који су од ње очекивали заступништво и помоћ у дипломатским преговорима. Штитила је и помагала светогорске манастире и посредовала у њиховим међусобним споровима, а на известан начин утицала је и на прилике у Цариградској Патријаршији. У Јежеву је окупљала сиромашне девојке које је школовала припремајући их за полагање монашког завета. Упокојила се је на Крстовдан 14/27. септембра 1487. године. О месту на коме је погребена постоје многобројне претпоставке.
Први део:
Други део:
