Ирина Кантакузин
Ирина Кантакузин припадала је солунском огранку царске породице Кантакузина, у сродству са владајућим Палеолозима. Њен отац Теодор, утицајна личност с краја XIV и почетка XV века, био је вероватно син Матије и унук цара Јована VI Кантакузина. Двадесетогодишња Ирина „принета је од Солуна у српску земљуˮ двоструко старијем деспоту Ђурђу. Свадбене свечаности прослављене су на други дан Божића, 26. децембра 1414. године. Владарски пар добио је шесторо деце, четири сина и две кћери. Најстарији син Теодор преминуо је у доби од петнаест година. О Иринином великом утицају на Ђурђа постоје бројна сведочанства. У Дубровнику се добро знало да „она од мужа има слободу одлучивати не само у овој малој ствари, већ и у другим већим.ˮ Из дубровачких и млетачких докумената искрсава лик одлучне, храбре и амбициозне владарке, способне да управља државним пословима. Савременици и потомци су Ирину доживљавали као хладну и прорачунату Гркињу. Сматрало се да је Ђурађ тешко подносио зао усуд своје деце – ослепљивање Гргура и Стефана, Марин боравак у харему Мурата II и Катаринин несрећни брак са грофом Улрихом II Цељским, док је Ирина показивала равнодушност. Чврсто укорењени стереотип о злој странкињи до те мере је дехуманизовао Иринин лик да јој је одрицана чак и способност доживљавања материнских осећања. У стварности деспотица Ирина била је прибрана, сталожена и уравнотежена особа, чак и у најтежим тренуцима. На двору у Смедереву окупљала је Грке, у које се уздала и на чију је помоћ и подршку рачунала. Њен брат Тома Кантакузин стекао је у Србији не само моћ и углед већ и бројне поседе. Други брат, учени Георгије Кантакузин, био је по свој прилици протомајстор смедеревског града. Градња нове престонице на месту где се Језава улива у Дунав веома је исцрпила, материјално и физички, српски народ који је велики град са двадесет четири куле игром историјске судбине градио за Турке. С протоком времена народ је свој бес, тугу, страхове, немогућност да се супротстави многобројним невољама пројектовао на злу господарицу странкињу, те је тако настао мит о свирепој градитељки „проклетој Јерини.ˮ Пред крај живота деспотица Ирина је претрпела бројна понижења, чак и насиље од сина деспота Лазара Бранковића. Преминула је под сумњивим околностима, током покушаја бекства из Србије, у уторак, 3. маја 1457. године, у Руднику.
Први део:
Други део:
