Годишњица од прве обнове Светониколајевскога храма у Каћу

Село Каћ је једно од најстаријих у новосадској општини, удаљено је десетак километара од Новог Сада и налази се на самом почетку знамените бачке области – Шајкашке, између Дунава, Тисе и Великог канала, окићен непрегледним површинама пшенице, кукуруза и сунцокрета.

Постоје одређени материјални трагови да је ова територија била насељена од најранијег периода. Иако први помен Каћа датира из 1276. године, где се о њему говори као о племићком поседу, не смемо занемарити чињеницу да је он током ратова у више наврата уништаван и да су преко ових територија пролазиле многе освајачке војске, стога не располажемо свим писаним изворима који су постојали.

Тамо где је било нашег српског народа, градили су се и свети храмови, тако и у Каћу постоји храм, који је посвећен Светом Оцу Николају, Мирликијскоме Чудотворцу и догађају преноса његових светих моштију у град Бари. Овај велелепни храм доминира селом и целокупним каћким крајем, а у његовој градњи учествовало је тадашњих 2564 житеља. На месту данашњега храма, чија је градња почела у лето 1841. а завршена у лето 1844. године, постојао је и раније свети храм, који је због своје трошности и дотрајалости замењен данашњим знатно већим и монументалнијим, саграђеним од личних средстава тадашњих житеља Каћа. Током овог неимарског подухвата, о духовним и материјалним добрима у Каћу бринули су свештеници Јаков Ракић (1775–1849) и Гаврило Пешић (1804–1873).

Свети храм грађен је као једнобродна грађевина са класицистичком фасадом и једним редом прозора, полукружном олтарском апсидом на истоку и засвођеним хором са зиданом парапетном оградом на западу, са високим торњем на којем је постављен сат. Звоник је украшен лименом капом у црвеној боји а у њему су постављена четири звона. Из записа који је 1866. године оставио парох Василије Вуковић (1835–1911), види се да је свети храм освећен на светог пророка Илију 1844. године. Грађевинске радове изводио је Франц Шмауз зидар из Великог Бечкерека и цимерман (тесар) Јоан Мукер.

Богослужења у новоизграђеном храму вршена су до 27. марта 1849. године, када је мађарска војска заузела како Нови Сад и Петроварадин, тако и сам Каћ, а народ је заједно са својим свештеницима морао да напусти своје домове, како би сачувао животе. Неколико дана после тога, сам храм као и скоро све куће у Каћу су запаљене и опљачкане. После потписивања примирја и повратка народа на своја спаљена огњишта, приступило се обнови истих, као и самога светога храма. За његову обнову највећи значај је дар цара Франца Јозефа од 6000 форинти сребра, који су добијали храмову у шајкашкој области на име благодарности цара за учешће српског народа у борби против мађарске војске. Наведеним средствима урађен је иконостас и окречен целокупан ентеријер. У овој првој фази обнове радови су изведени веома једноставно, јер је износ који је добијен био знатно мањи у односу на причињену штету.

После десетак година од првобитне обнове, када Црквена општина каћка обезбедила довољно средстава, уследило је улепшавање унутрашњости светога храма. Иконостас је резао Милош Девић из Бачке Паланке, а осликао га је Ђорђе Ракић, живописац из Нештина 1863/64. године, као и иконе на певницама, Богородичином и владичанском трону. Иконостас са три зоне и крстом на врху богато је украшен флоралним орнаментима, венцима лишћа, пупољцима цвећа и коринтским капителима у првој зони. Зидне слике на северном и јужном зиду, као и сцене на сводовима храма радио је живописац Димитрије Петровић из Новог Сада, током 1886. године, чиме је и завршено потпуно уређење унутрашњости храма.

Током незапамћене олује, 16. јуна 1952. године, срушен је кров звоника и део торња, који је том приликом оштетио кровни покривач и део свода у храму. Велико невреме се десило и четири дана после тога, чиме је, по сведочанству проте каћког Миливоја Вуковића, осамдесет процената усева страдало, што је учинило да је народ био у великој беспарици и тешкој животној ситуацији, чиме је било немогућа озбиљнија обнова оштећеног храма. Тек после две године 1954. године оправљен је торањ и постављен нови скромнији кровни део, чекајући боља времена, јер је Црквена општина одузимањем њене земље од тадашње државне власти, услед спровођења аграрне реформе, била врло скромних могућности.

Половином 1960. године, а сто десет година од прве обнове, почела је велика обнова унутрашњости светога храма. Том приликом очишћени су иконостас и фреске на зидовима и своду светога храма, а у остатку простора урађени су нови зидни декоративни елементи. Рестаураторско-молерске радове извео је Васа Ујфалуши из Ђурђева. Неки делови храма урађени су истим декоративним елементима, док су неки обогаћени и урађени знатно другачије. Током поменуте године обновљен је и кровни покривач на храму.

Сређивање торња и његово малтерисање поново је рађено 1966. године, као привремено решење које је трајало све до 1986. године, када је 23. јуна, блажене успомене Епископ бачки Никанор осветио обновљени звоник и новоподигнути крст на њему, који је подигнут по узору на стари и који и данас краси Каћ као и саму шајкашку област.

Године 2016. отпочела је нова и детаљна обнова Светониколајевскога храма у Каћу. Најпре су урађени нови молерски радови на спољашњости храма, која је у односу на ранију белу боју, урађена у две нове нијансе, које су тако истакле његове монументалне делове и учиниле да овај свети храм изгледа још импозантније. Урађена је такође и нова прилазна стаза са малим платоом као и стаза око светога храма, знатно комфорнија, са заштитом темеља храма од атмосферске влаге. Потом је 2018. године урађена нова струјна инсталација, после чега се приступило и најзахтевнијем послу, конзерваторско-рестаураторским радовима на зидним фрескама и зидној декорацији, који су рађени и вођени од стране Покрајинског завода за заштиту споменика културе из Петроварадина, као и конзерватора Горана Болића из Суботице са његовим сарадницима. Паралелно са сликарско-конзерваторским радовима замењени су комплетно и сви прозори на храму, постављени су нови челични рамови, задржавајући исту форму као и ранији прозори, са уграђивањем нових декоративним венецијанских стакала, у боји блажих тонова, примеренијим самој унутрашњости храма.

Текуће 2020. године, на 170-годишњицу од прве обнове уништеног новоизграђеног храма, на понос свештенства, Црквеноопштинског управног одбора и верног народа у Каћу, дочекали смо обнову и завршетак конзерваторско-рестаураторских радова. Још већи понос јесте и чињеница да је Црквена општина каћка све наведене радове извела искључиво од сопствених средстава, на чему благодаримо Господу, као и свима који су из љубави, на било који начин, помогли у овом веома захтевном пројекту. Постоји још неколико важних пројеката, на путу комплетне обнове Светониколајевске светиње, за које се искрено надамо да ће успешно, уз Божју помоћ бити приведени крају, а чија би реализација требало да отпочне већ наредне године. Молећи се Господу, верујемо да ће сви они који воле своју свету Цркву, који се сматрају наследницима наших православних предака, а који су увек и на сваком месту бринули о свом духовном животу, као и о својим светињама, помоћи од срца и по својим могућностима, да наш Светониколајевски храм буде понос и слика наше привржености и љубави ка Господу.

Презвитер Лео Малешевић

Print Friendly, PDF & Email