Поводом потписивања Меморандума о разумевању између Републике Србије и Српске Православне Цркве о оснивању Универзитета „Свети Сава“, у јавности су се појавиле различите интерпретације које не одражавају у потпуности стварни карактер овог акта, а неке га, нажалост, свесно и директно фалсификују. Разлике у медијским формулацијама нису само стилске већ суштинске: оне мењају правни смисао документа и преобликују однос између учесникâ, а у појединим случајевима уносе значења која у самом тексту не постоје.
Најдаље у том преиначавању иде извештавање какво налазимо код N1, где се Меморандум представља као већ извршено оснивање универзитета. Тиме се укида основна разлика између начелног договора и његове реализације: Меморандум није акт оснивања већ оквир за будућу сарадњу. Истовремено, формулација у којој држава оснива, а Црква учествује у оснивању, уводи хијерархију која у самом документу није дата. Такво тумачење не произилази из садржаја него из унапред постављеног оквира у којем се ова иницијатива чита као спорна.
Суптилнији, пристојнији, али не мање двосмислен начин изражавања присутан је у формулацијама које користи Blic, где се истиче да је „Влада усвојила Меморандум са СПЦ“. Овакво формулисање своди заједнички акт на једнострану одлуку, а Цркву потискује у позадину. Иако није реч о отвореној нетачности, и овде се мења перспектива: сарадња се представља као државни пројекат са споредним учешћем друге стране, Српске Православне Цркве.
Формулације у којима се наводи да су Влада и Српска Православна Црква потписале Меморандум остају ближе чињеничном опису, али и даље не праве довољно јасну разлику између самог Меморандума и његове, евентуалне, даље реализације. Најпрецизнији приступ налазимо код Танјуга, где се јасно именује да је реч о „Меморандуму о разумевању“ између две стране, чиме се задржава и правна природа документа и равноправност учесникâ.
Када се ови приступи сагледају заједно, види се јасан образац: правни оквир се поједностављује, однос странâ се преиначује, а значење документа се помера ка унапред задатој интерпретацији. Такво извештавање не произилази из самог текста Меморандума већ из потребе одређених медијских чинилаца да се иницијатива представи као спорна пре него што уопште и буде размотрена. На тај начин се не полемише са садржајем него се мења – или, ако хоћете, кривотвори – његов смисао.
Оно што је у јавности представљено као изненадна иницијатива у стварности је природни исход, односно очекивана последица вишевековне бриге Српске Православне Цркве за просвећивање сопственог народа. Од монашких и катедралних школа Светога Саве, преко скрипторијумâ и библиотекâ средњовековних манастира, па просветних жаришта у расутим, често скривеним, монашким обитељима током турске владавине, затим духовне академије епископа бачког Висариона Павловића, па све до данашњег дана, сви поглавари наше Цркве били су организатори, усмеритељи и покровитељи просвете.
Та дуготрајна идеја унутар Српске Православне Цркве добија данас јаснији облик као црквена иницијатива да се у савременом образовном оквиру успостави институција која повезује знање, васпитање и духовно искуство. Тај правац је у актуелном тренутку додатно уобличен кроз деловање Његове Светости патријарха Порфирија, који је од почетка свог патријарашког служења овај подухват препознао као један од стожерних елемената свог ангажмана. У том смислу, Меморандум не представља нагли заокрет већ корак у правцу који постоји вековима и који сада може да добије институционални оквир.
Истовремено, сâм Меморандум треба разумети у његовој правој мери: он није коначно решење нити готов институционални облик него увод у сложени процес у којем тек предстоји да се прецизно одреде циљеви, методи рада, унутрашња структура, као и односи између учесникâ. Реч је о почетном оквиру који отвара простор за озбиљан и одговоран рад, а не о завршеном чину који већ сада производи коначне последице.
Зато је важно задржати јасну меру: препознати да је реч о почетку процеса који захтева одређено време, стручност и одговорност, али истовремено и указати на то да покушаји да се тај процес унапред дискредитује не воде расправи о њему него њеном затварању пре него што је и започета. Меморандум није средство доминације већ основ за сарадњу; није изузетак већ наставак много дубље образовне идеје и није проблем по себи него предмет тумачењâ која га, у појединим случајевима, намерно удаљавају од његовог стварног смисла.
Извор: https://spc.rs
