Поштовани Владико, уважени пријатељу, у минулим годинама – а реч је о безмало деценији и по – наших традиционалних разговора о Божићу, небројене су духовне, друштвено-политичке, државничке, културне и животне теме биле окосница Ваших промишљања и одговора на постављена питања и актуелне поводе. Тешко да бисмо данас могли поменути неку важну друштвену, црквену и политичку тему, а да је у годинама за нама Ви већ нисте пажљиво анализирали пред Печатовим читаоцима. Поновићемо, стога раније постављано, а још увек неразрешено питање из претходних разговора: где смо данас, колико су наше управљачке, духовне и интелектуалне елите дорасле геополитичком хаосу у којем се моћне америчкоцентричне елите опиру слабљењу униполарног света, и јачању његових алтернатива? Којој се страни света, као држава и друштво, свакако и као и појединци, морамо данас окренути, коме веровати, шта уважавати, за шта се борити?
И ја се радујем, и Богу сам благодаран, што и ове године, упркос апокалиптичкој атмосфери наших дана и на светској и на домаћој сцени, можемо да наставимо братски дијалог о разним питањима, чији је заједнички именитељ питање свих питања: бити или не бити (Шекспир), тојест живот или смрт (Шекспир у преводу Лазе Костића). Дозволите ми, пријатељу, – и више од тога, по Богу и роду брате, – да у овом контексту цитирам богонадахнуте речи Откривења, последње књиге Светога Писма, уз напомену да оне, бар по моме схватању и тумачењу, не говоре мање о нама, овде и данас, свугде и вазда, него што говоре о савременицима и сапатницима њенога светога писца, а говоре – пророчки, али и историјски – о „четири коњаника” Апокалипсе, а то су коњаник на коњу белом који „наступи побеђујући и да победи” (Откр. 6, 2), коњаник на коњу риђем коме „се даде да узме мир са земље, те да се људи међусобно кољу” (Откр. 6, 4), коњаник на коњу враном који „имађаше мерила у руци својој” са поруком „мера пшенице за динар…” (Откр. 6, 6) и коњаник на коњу сивом „коме је име Смрт”, за којим „иде пакао”, и има власт „да убија мачем, и глађу, и помором, и зверињем земаљским” (Откр. 6, 8).
Три злокобна апокалиптичка јахача, Рат, Глад и Смрт, галопирају планетом Земљом уздуж и попреко, а прете и земљи Србији, као и осталим земљама и крајинама у којима се кроз историју одржао, и још се држи и држаће се, наш многострадални народ. По правилу су добро маскирани и сакривени под разним, обично врло милозвучним и заводљивим именима и псеудонимима, али ипак не могу измаћи погледу човека који је иоле духовно окат, односно који није добровољно изабрао да буде духовно слеп. Првог јахача, међутим, писац Књиге Откривења описује као Победника на белом коњу. Тај Победник над силама зла и смрти, које имају „цара над собом, анђела бездана, коме је име на јеврејском Авадон, а на грчком Аполион” (Откр. 9, 11; додајем: и на српском Уништитељ), по овој светој пророчкој књизи и по вери Цркве није нико други до Богочовек Исус Христос, Спаситељ света и човека, Јагње Божје (види Откр. 7, 10; 12, 11; 14, 1 и 10; 15, 3; 21, 9 и 23), Верни и Истинити Који седи на белом коњу правде и победе (Откр. 19, 11), Логос Божји или Реч Божја (19, 13), Цар царева и Господар господарâ (19, 16), Алфа и Омега, Први и Последњи, Почетак и Свршетак (21, 6 и 13). Али Њега, Господа, Јединога Човекољупца, Наду нашу, већина наших савременика – па, на нашу општу жалост и срамоту, и један број Његових верника, наше браће и сестара по вери, нади и љубави – или не види или Га тек назире, заборављајући или пренебрегавајући Његову нелажну реч: „…Будите храбри, ја сам победио свет” (Јов. 16, 33).
У светлу реченог – а полазећи од наше суштински заједничке позиције, онтолошке, егзистенцијалне и какве год, али ни под тачком разно идеолошке или дневнополитичке, не дао Бог – морам нагласити да се, откако „мрчим дивит и хартију”, никада, ни један једини пут, нисам огласио са политичког становишта (о партијском, које апсолутно игноришем, да и не говорим!) него да сам свагда иступао пред јавношћу као свештенослужитељ и скромни пастир Цркве, њој служећи по својој моћи, а не служећи се њоме у личне сврхе, улажући напор да изнесем оно што она учи и дела, а не оно што неком годи или што некима „чеше уши” у функцији медијске популарности, спонтане (која је ретка) или наручене и организоване (која је најчешћа). Само под овом призмом или у овом „кључу” ваља разумети и мој одговор на Ваше прво питање, као, уосталом, и све наше вишегодишње разговоре на горуће друштвене процесе и цивилизацијске изазове наших дана, а они су, у то не сумњам, „дани зли” (Еф. 5, 16).
Наша промишљања су заједничка. Заправо, Ви, поштовани пријатељу, отварајући поједине теме, годинама трасирате пут нашем заједничком промишљању. По многим питањима смо једномишљеници, али било је и случајева када смо можда имали и различите ставове и виђења, бар у детаљима и нијансама. У неку руку је то случај и са овим Вашим питањем, иначе стално актуелним. Динамика политичког живота, коју с правом називате геополитичким хаосом, довела је последњих дана до потпуног „коперниканског обрта” у светској политици. Оно што је донедавно важило без остатка, а то је америчко опирање мултиполаризму, више не важи. Тек објављена Америчка стратегија националне безбедности руши основне претпоставке поретка који је настао после рушења Берлинског зида. За почетак, примера ради, наводим само три њене тезе: свет јесте мултиполаран, либерализам као доктрина више не важи, Русија није ултимативни непријатељ. Прошле године у ово доба смо, сећате се, додуше „у рукавицама”, давали умерено оптимистичке прогнозе у односу на политику америчког председника. Предлажем да, по овом питању, останемо опрезни, по могућству и мудри, али не можемо да не констатујемо да много тога што смо обојица снажно критиковали минулих година критички сагледава и тек објављени документ о америчкој безбедносној политици, макар у верзији која до нас стиже кроз медије. Мада су оквири такве политике били несумњиво назначени у протеклој години, чињеница да је она код европских елита, тачније псеудоелита, изазвала ефекат експлозије бомбе у дневној соби говори да Сједињене Државе, и у позицији макар прокламованог одустајања од офанзивне политике, представљају суперсилу од које умногоме зависе сви други.
Ако смо нас двојица могли, пре годину дана, да уочимо или бар наслутимо да се светска политика мења и у ком смеру се мења, свакако су то пре нас и боље од нас констатовале и наше управљачке елите. Верујем да је – упркос хаосу који је изазиван да потпуно дезоријентише народ и да продуби старе и ископа нове поделе – спољнополитичка оријентација Србије у основи успела да се усклади са овим променама. Ипак, нека кадровска решења која се односе на осетљива подручја и неки политички потези наводе на утисак о бриселској агенди. Зашто, некоме је можда и јасно; мени није. Истовремено пак неке друге одлуке и поступци указују на приврженост наше државе традиционалној линији неприхватања бриселских услова и ултиматума по кључним тачкама као што су непризнавање статуса државе отетом Косову и Метохији, отпор напорима нелегитимног и нелегалног БиХ-гаулајтера и његових покровитеља да фактички укину Републику Српску, непристајање на санкције Русији, антируску хистерију и ратоборну реторику оних који нису извукли никакву поуку и поруку из историје походâ на Русију, старијих (шведски, пољско-литвански) и новијих (Наполеонов, Хитлеров), и друго.
Ја немам много информацијâ (притом не верујем превише медијским информацијама у доба „постистине” и хибридног војевања), нисам, како рекох, политички коментатор ни умишљени „аналитичар”, али ћу се, ево, осмелити да лаконски изнесем своје скромно виђење. Мислим да Србија треба и мора да се доследно, најдоследније, држи војне неутралности, али да не треба, не мора и, на крају крајева, не може бити неутрална духовно, културолошки и цивилизацијски. Духовно, српски народ се од времена примања и усвајања православнога хришћанства одликује својом трајном и истрајном оријентацијом ка „Истоку са висине” (Лук. 1, 78), окренутошћу или усмереношћу према том Истоку и према светлости која од Њега долази (древна је мудрост: ex Oriente lux, „са Истока долази светлост”; и сама реч оријентација, изведена од именице оријент, указује нам на ову истину). Овај израз, „Исток са висине”, јесте, као што знамо, једно од најлепших библијских имена Господа Исуса Христа, инспирисано речима пророка Исаије (60, 1). Духовно, дакле, ми нисмо опредељени за Исток у свој његовој ширини и разноликости јер он није само хришћански у православном издању ни само муслимански, где, поред разликâ, имамо и не мало додирних тачака, већ и хиндуистички, будистички, конфучијански, шинтоистички…, где додирне тачке налазимо, ако их налазимо, тек у промилима. Нисмо ни за Запад, са којим смо у првом хришћанском хиљадугодишту били заједно, уствари једно, у једној Цркви, затим вековима напоредо, једни поред других, као православни, римокатолици и протестанти, а данас смо, нажалост, сви хришћанска мањина на донедавно постхришћанском, а данас, све више и више, антихришћанском Западу.
У овом контексту, ми смо „изнад Истока и Запада”, према премудрим речима светога Владике Николаја: нисмо ни „Исток на Западу” ни „Запад на Истоку”, како гласи апокрифна књижевна формулација, по „уметничкој слободи” приписана Стефану Немањи, коју он никад није изговорио, а коју неупућени и незнавени сматрају аутентичном. Ми заправо – духовно, а затим и културолошки, цивилизацијски, што значи и историјски – припадамо православном Истоку, а не савременом Западу који се ни у теорији ни у пракси више не надахњује хришћанством. Дозволите ми да закључим речима бесмртнога Солжењицина: ми не хрлимо ни надесно ни налево, ми хрлимо увис! Стога смо, увек и свагда, онде где је, без обзира на тренутне „политичке односе”, истинска православна васељена, „византијски Комонвелт”, и велика православна Русија, без које нас данас не би ни било, а уз чију моћну лађу ће остати привезан и наш мали српски чамац (чун, како је говорио мој блаженопочивши имењак, патријарх Иринеј) на бурној пучини данашњега света.
Својим одговорима на питања о важним епохалним раскршћима и недоумицама до којих су нас историјске и геополитичке околности довеле, о изборима и одлукама с којима су нас суочиле, Ви сте у одговорима исписали не само низ памћења вредних кратких есеја о нашем добу, већ сте – пажљиви читалац би то лако могао утврдити – створили својеврсну слојевиту и богату фреску једног доба. Одговорност за тај подухват није мала, јер – написано с интелектуално часним наумом – траје. Траје у времену, обавезује у памћењу. Данас, када се колективно ближимо могућем великом ратном светском сукобу који – ако се догоди – тешко да ће нас мимоићи, да ли мислите да сте довољно јасно уочили, па потом и оштро упозорили на то што нам се спрема? То важи и за шири геополитички план, али и за овдашњи стицај актуелних трагичних, губитничких околности, које нашу земљу доводе на ивицу опстанка. Да ли сте можда пропустили да именујете и опоменете недостојне, а моћне актере наше стварности, чија улога у општем слабљењу земље није занемарива?
Помало сам збуњен овим питањем, сроченим у кондиционалу („могући велики ратни светски сукоб”, „ако се догоди…”), при чему у наставку мислите да је светски сукоб, фатални Армагедон, заправо неизбежан и да је требало да управо ја (не знам само у ком својству) „јасно уочим” и „оштро упозорим на то што нам се спрема”, а посебно да „именујем и опоменем недостојне актере”, одговорне за слабљење земље.
Као прво, нико, па ни ја, не може да на основу предвиђања, ма колико оно деловало као вероватно, готово извесно, именује, упозорава и опомиње било кога осим самога себе. То, ево, радо и чиним, и то искрено, а не театрално да ме виде, чују и хвале људи, нарочито не лажни душебрижници и самозвани „заштитници грађана” из познате „јавне сфере” којој су за све криви Српска Црква и њен Патријарх, а у фусноти или загради и Ваш саговорник као наводни Патријархов alter ego. Друго, према канонским прописима Цркве немам право да арбитрирам у питањима која се налазе у домену државе, што не значи да нисам отворено и искрено, in optima fide, изнео свој скромни став кад год је био очекиван или тражен од мене, а гдекад, признајем, и спонтано, без очекивања и тражења, никада пак у функцији медијске самопромоције, што препуштам зна се коме. Све у свему, не занемарујући могуће „екскурсе” ЕУ-ропских лидерчића и фирерчића, надам се да ће најпре љубав и милост Божја, а за њом и елементарни инстинкт самоодржања, уразумити, отрезнити и „приземљити” свет и његове моћнике да изаберу живот, а не смрт, договор, а не Армагедон.
Иако сам овим исказом како-тако и колико-толико одговорио на Ваше питање, осећам потребу да дометнем још неколико мисли. Можда смо раније одвећ куражно говорили да су мање-више јасни обриси новог поретка у свету и да ће до ступања тог новог поретка на сцену доћи уколико се не остваре самоубилачке намере западних елита, односно ако света уопште и буде. Мада су се, опростите на изразу, сумануте претње владајућих западноевропских политичара да ће, тобоже ради одбране, напасти Русију већ у овој деценији, понављале у програмираној фреквенцији, верујем да ће их најновији светски поредак (чији рељеф, а не више контуре, јасно креира нова америчка политика и који ступа на сцену много брже него што смо се надали), као и одвраћајућа руска оружја, обесхрабрити. Не знам да ли то више има много смисла, али морамо се надати и у утицај и ангажовање западноевропских хришћана, њихових Цркава и духовних предводника.
Нас пак сада више треба да занима откуда то окретање ка миру, какви су му духовни и идејни основи. У неку руку можемо повући паралелу између величанствене духовне обнове у Русији, крајем прошлог и, нарочито, почетком овог века, после најсуровијег гоњења и смртног страдања милионâ и милионâ људи у гулазима, и, са друге стране, враћања у јавни живот милионâ америчких хришћана после неолибералног терора и џендер-терора, који није директно убијао људе, али су страдале, и даље страдају, стотине милиона људских душа широм света. Дакле, не арбитрирајући по детаљима политике двеју светских сила, ипак морамо признати да се у обема, у једној раније, кроз православну веру и начин живота, а у другој нешто доцније, кроз покрет МАГА и сличне, враћа хришћанска вера и етос који је очувао свет до дана данашњега.
Да закључим! Моје је мишљење да се актуелна промена тиче међусобног односа великих сила, а затим и њиховог односа према Европи, али и да се радикална промена духовне парадигме од двеју варијанти безбожног терора ка наглашеном истицању јеванђелских вредности од стране владајућих структура, по којима настоји да живи већински део народа двеју великих земаља, а десила се у кратком временском периоду од само неколико деценија, тиче свих земаља хришћанскога света, па тако и Србије и српског народа. Надам се и верујем да ће и наше управљачке елите то схватити благовремено и престати да по сваку цену следе бриселске постхришћанске агенде и уцене, а прамац нашег народног и државног брода управљати у смеру којим га је упутио Свети Сава.
Из претходног питања произилази и ово извесно понављање реченог: као неко ко по свом утицају, положају и ауторитету може много да учини, да ли сте довољно енергично и одлучно опомињали и критички дискутовали, дакле јасно проблематизовали одлуке српске управљачке елите и њених потеза у одређивању судбине земље? Да ли сте указивали на грешке (а последице које живимо потврђују да су грешке озбиљне), што је, с обзиром на Ваш утицај, било могуће, целисходно, а уз нешто добрих околности – можда и спасоносно? Да ли грешимо када кажемо да сте, повинујући се духу извесних правила о месту и положају Цркве у држави, избегли јавну реч и ангажман?
Не могу у себи, у оном што радим, о чему говорим, да препознам било какву моћ или утицај у односу на управљачку елиту или било који други слој нашега народа и нашега друштва. Немам и не желим да имам моћ ни према својој браћи свештеницима Епархије бачке. Само се трудим да се држим Христових речи, Његових заповести, и да, када је потребно, браним интересе Цркве. Ништа друго. Не дај Боже! Нисам никоме наметао своје мишљење, поготову нисам нудио некаква готова решења. Ту бих се нашао на туђем послу.
Ако некога занима моје мишљење, могу да га изразим. Другачије не! Сигуран сам, пак, да су моји ставови, о било ком кључном питању које се тиче наше Цркве, нашег народа, његове садашњости и будућности, доступни свакоме кога занимају. У њима се могу препознати грешке, али и неки исправни судови, што, наравно, не значи да сам непогрешив.
Укратко, јавну реч или јавни ангажман никада нисам избегавао, не избегавам и нећу избегавати. Никада, међутим, нећу говорити као политичар – то препуштам зна се коме из редова епископата и свештенства – него само и искључиво као скромни епископ Српске Православне Цркве и Православне Цркве Христове у њеној целини и пуноћи.
Када се поведе реч о последицама друштвених и политичких догађања у години која је за нама, из елитних редова наше универзитетске интелигенције слушамо тврдње попут ове: „У нашој јавности имамо деградацију не само медија већ и јавног живота уопште, у културу арогантног незнања – својеврсну ‘дебилизацију’ политике и културе. Главна негативна последица је радикална примитивизација наше јавности“, што се даље појашњава као својеврсни „пад у предмодерно стање“. Да ли се пред овим, по последицама очигледно узнапредовалим негативним антицивилизацијским процесима, Црква држала превише пасивно?
Најпре да кажем да се, у великој мери, слажем са дијагнозом, иако сам уверен да дух „модерне” и „постмодерне” није тако углађен како га многи често себи и другима представљају. Изузетак правим код оцене да „падамо у предмодерно стање“. Постоје идеолошки разлози из којих се модерна украшава, а иза њих се крије неуспели покушај да се друштво изгради на атеистичким основама или, како је говорио свети старац Јустин Ћелијски, да се свет уреди без Бога. Однос слободе и правâ личности, такозваних људских права, која иначе најгрубље газе они који их најгрлатије прокламују, односно питање организације друштва ради добробити свих, у „предмодерном”, „модерном” и „постмодерном” добу, треба пажљивије анализирати и питање је које би доба однело превагу. Али ову тему бих, Боже здравља, оставио за неки наредни разговор или засебан ауторски текст на страницама Печата.
Не заборавимо како је спроведена Француска револуција и какви су је гнусни злочини пратили, односно тачније, нису је тек пратили као неки епифеномен него су били принос њених првина и прави показатељ природе њених плодова у процесу изградње друштва на атеистичким основама. Изграђивати демократско друштво не водећи рачуна о духовном животу народа исто је што и очекивати жетву без сетве: родиће коров. То данас доживљава Европа, Запад, некадашњи хришћански свет. Протеран је Бог најпре са универзитета, а потом и из читавог јавног живота, у домен приватног. То је основни разлог „дебилизације” јавне сфере; јер где нема Бога, ту нема ни човека. Хуманизам је пропала идеологија и о томе треба јавно говорити. Све његове идеје, оличене у покличу „слобода, једнакост, братство”, показале су своја наказна лица. Јер, унапред је на потпуни неуспех био осуђен покушај да их људи остваре претходно „убивши Бога”.
Данас смо на историјској раскрсници, судбоносној за читаво човечанство. Или ћемо се вратити Богу или ће се на нама у потпуности и до краја остварити злослутне речи несрећнога Ничеа којима је наслућивао „долазак трагичне епохе”. И сама идеја истине за њега је представљала ропство, последње ропство човека, – сенку „убијеног Бога” коју треба одлучно, бескомпромисно и дефинитивно одбацити. „Можда је лаж нешто божанско?” – питао се, злослутно најављујући еру постистине. „Припрема се – говорио је – катастрофа због које ће се цела Земља савијати у грчевима. Биће то долазак нихилизма.”
Надамо се у Бога Живога, Животодавца, да ће у људима ипак превладати разум и да ћемо се – макар у дванаести час – сетити савести и опаметити, да ћемо се вратити Богу, а тако и истини, врлини, доброти и свему што је достојно хвале, достојно боголиког бића какво је човек. Без повратка Богу, сигуран сам, „дебилизација друштвеног живота” ће бити еуфемизам за стање које ће наступити.
После овога скромнога размишљања дајем, у мало речи, и непосредни одговор на Ваше питање да ли се Црква – конкретно Српска, а по синекдохи и свеопшта, универзална, Католичанска или Саборна – пред овим процесима „држала превише пасивно” (при чему ове речи не схватам као Ваш лични став него као „трансмисију” свакодневних медијских инсинуација и флоскула): не да се није држала „превише пасивно” него се, у оквиру своје мисије и датих могућности, држала активно. И овај наш разговор видим, уосталом, као вид активног држања и деловања Цркве.
После трагедије на железничкој станици у Новом Саду дошло је до бурних политичких кретања и немира у нашој отаџбини, по многим својим одликама досад незабележених. Распламсале су се велике политичке страсти и настале дубоке поделе у народу. Наша Црква, као што је то одувек чинила, испуњавала је своју духовну мисију и у нашем историјском тренутку: не опредељујући се ни за једну сукобљену страну, настојала је да молитвом и саветом утиче на завађену браћу упркос томе што су многи покушавали, и још покушавају, да је увуку у политичке игре. Како одолети искушењима које је наметнуло ово време?
Тужна је истина да је идеологија неолиберализма својом самртничком руком, преко својих протагониста на Западу и код нас, шчепала за гушу и завела део наше омладине, као и део образованих људи, који су, изгледа, спремни да јој сопственом и туђом крвљу продуже живот. Они су прихватили потпуно апсурдну и лажну тезу да се кроз сукобе, неслогу и поделе може изградити стабилно и уређено демократско друштво. Као да се ишта може постићи додатним, потпуним и вулгарним срозавањем темељних вредности наше цивилизације!
Када првог суседа или чак рођака видите као непријатеља због другачијег политичког мишљења, а вође сукобљених опција одбијају идеју о било каквом компромису, акамоли консензусу, долази до борби у којима се не надмећу идеје и мишљења нити побеђује памет.
Либерализам, поготову онај који је самоме себи додао префикс нео, довео је људско друштво у кризу која је заправо незапамћена у историји. То је криза истине, криза вредности, криза смисла. О томе се данас говори као о „кризи либералне демократије”, али у основи је реч о кризи вере, о апостазији или богоотпадништву код једног дела становништва, код нас махом онога који је идеологију комунизма својих дедова и очева заменио не мање безбожном идеологијом неолиберализма.
Нажалост, разни са разних страна би да и Цркву увуку у ово политичко блато, да не употребим тежу реч. Хвала Богу, свети апостол Павле нас учи да се до истине не долази сукобима и препиркама: „Ако ли неко мисли да се свађа – ми таквог обичаја немамо нити Цркве Божје” (IКор. 11, 16). Баш насупрот, он нам поручује: „Не старајте се свако за своје него свако и за оно што је других. Зато нека је у вама иста мисао која је и у Христу Исусу” (Филипљ. 2, 4 – 5), јер ако „исто мислимо међу собом по Христу Исусу” (Римљ. 15, 5), онда ћемо и сви исто говорити, „утврђени у истом разуму и истој мисли”, и неће бити раздора (у стриктном преводу раскола) међу нама (IКор. 1, 10). До оваквог јединства се не долази испразним препирањем, дебатама и мудровањем, а још мање агресивношћу или, штавише, голим насиљем, него покајањем и молитвеним животом, задобијањем благодати Светога Духа. То је живот Цркве. То је једино спасоносно за човека и људско друштво у целини, па и за наш српски и светосавски народ.
Све време, то је била једина порука Српске Цркве, једина порука нашег Светејшег Патријарха: лично покајање пред Живим Богом и узајамно праштање свакога свакоме. То је предуслов сваког политичког и друштвеног договора, а и више од тога – сваке могућности поновног достизања изгубљеног духовног јединства, благодатне кохезије народа, саборности, свега онога што су упропастили „одрасли”, манипулишући младима, незрелим и неискусним. Тај позив и глас Јеванђеља Христовог чуо је, и препознао, свако ко је имао довољно слуха и духовнога разума. Свима осталима нека Господ дометне и једно и друго!
У овом контексту нека ми буде допуштено да наведем и већи део свог обраћања после помена трагично настрадалима на железничкој станици у Новом Саду, упућеног верницима у новосадској Саборној цркви непосредно после трагедије, 3. новембра 2024. године. Оно је у медијима углавном прећутано. У међувремену је створен медијски наратив по којем је, како тврде једни, за све крив „режим”, као и сви они који не подржавају блокаде и пратеће насиље, а како мисле други, за све су криви „блокадери” и њихови страни покровитељи и домаћи организатори. Притом се од свих грађана Србије очекује и захтева безрезервно опредељивање – или си сто-посто за „нашу децу”, за „наше студенте” и све њихове акције, чак и оне које се иначе свуда у свету сузбијају применом силе од стране полиције (у САД и војске), као и за придружене „мирне грађане”, о чијој „мирноћи” и „мирољубивости” сведоче небројене немиле сцене са улицâ и из јавних установа, или си сто-посто против њих јер се они сви, без изузетка, у овој визури имају сматрати за продане душе и рушитеље, једном речју за усташе, што свакако није тачнo. Могућност другачијег приступа се искључује, а медијски активисти – част изузецима! – просто забрањују предлоге да се рововска идеолошка подела, праћена обостраном нетрпељивошћу и мржњом, замени љубављу, добром вољом и отвореношћу за људски, хришћански и братски дијалог као једини прави метод да се дође до конструктивног и саборног сагледавања свих аспеката кризе и до њенога превазилажења. У том свом обраћању верницима покушао сам да, са што мање речи, артикулишем управо овај приступ и овакав метод. Ево шта сам тада изговорио:
„Драга браћо и сестре, помолили смо се на крају свете Литургије – пре отпуста, у њеном току – за душе наших новопострадалих суграђана, невиних жртава нашег општег људског немара, недостатка одговорности и неосећања за светињу живота као дара Божјега. Нису криви само они који су непосредно имали погрешне приступе и извршили преступне пропусте, који, током више деценија, нису осигурали огромни терет од стотинâ тона тамо где – ево, видели смо – седе људи, седе стари, млади и деца, седе здрави и болесни, а за трен ока страдају на овај страшни начин. Кривица је до свих нас ако све што вршимо вршимо као кулук, као од беде, као ни себи ни своме, са можда јединим интересом: да ли се то исплати и где сам ту ја?
Нажалост, у наше дане влада, увелико, дух практичног материјализма, дух такозваног потрошачког друштва, дух ,нове епохе’, дух немилосрдног отимања и присвајања, вера да ће нам срећу донети ако што више имамо. Притом нам најгори пример дају управо они људи који себе сматрају вођама народâ, државâ и силâ, а који су напојени тим смртоносним духом. Не треба се заваравати – изумитељ тога духа је Сатана. Он је први рекао да му није довољно оно што му је Бог даровао, а био је први по части од свих анђела Божјих, најугледнији анђео, због чега је носио име Луцифер (Лучоноша, Светлоноша). Нажалост, то име је касније постало обележје и синоним не више светлости него најцрњег, најгушћег и најдубљег мрака, крајње невиделице, како би наш народ рекао.
Зато сви ми – полазећи од најмањега што треба да урадимо у животу, од најситнијега на први поглед, и стижући до најкрупнијега – треба да схватимо да све ваља радити као када вршимо богослужење у храму, што боље можемо, са свешћу да све што радимо радимо из љубави и бриге за ближње своје и за себе саме. Докле год тај дух не замени наопаку мисао ја сам важан, нико други није важан, овакве ствари ће се, нажалост, понављати, и то не само код нас – сведоци смо да се то дешава у целом свету. Зато, нека нам ова трагедија буде тужан, али пресудно важан повод за измену нашег става према животу, према нашим послушањима и дужностима, према нашем укупном начину живљења, делања и мишљења. Треба, рецимо, да направимо или поправимо неку ситну ствар – направимо је или поправимо као када за храм Господњи правимо нешто што ће бити намењено и освећено (освештано) за богослужење. Тада ће бити много, много мање оваквих тужних случајева, оваквих трагедија, оваквих наших свеопштих огрешења о етос свете Цркве и о неискорењиви морални закон који је Сведобри Господ, Једини Човекољубац, занавек усадио у боголику природу сваког људског бића.”
Дозволите ми да резимирам! Где нема вере у Бога, нема ни места за темељне вредности живота и морала, а где нема тих вредности, не може бити ни заједничког језика међу људима. О томе сликовито сведочи позната библијска повест о зидању вавилонске куле. Та повест, а не популарна бајка о „хиљаду цветова у једној башти”, саопштава и нама, овде и сада, истину о Путу, Истини и Животу, о путу који води у живот. Јер, духовна башта је једна ако је баштина једна! Баштина овде значи наслеђе, свештено Предање (оно што нам је предато на чување, у Цркви), секуларним речником – традицијa. Ако смо добри градинари, у нашој градини или башти успеваће хранљиви и укусни плодови, а не отровни коров и трње.
Неретко, слушамо оптужбе да је Црква крива за све оно што се данас догађа у нашем народу. Чини нам се до су то углавном гласови оних који не познају Цркву, који не посећују богомоље. Многи од њих потичу из богоборачких породица које су, захваљујући нападима на Цркву, од краја Другог светског рата стицале позиције у друштву. Препознајете ли такве личности међу истакнутим актерима на политичкој сцени?
Да. Има их, нажалост много више него што сам претпостављао.
Због тога што нисте стали на њихову страну многи прозивају и за све недаће оптужују неке архијереје наше Цркве, пре свих Његову Светост патријарха Порфирија и Вас. Како се борити с таквим оптужбама?
To су најчешће они из Вашег претходног питања, али нису само они: то су и наша „новоправославна”, „модерна”, „еманципована” браћа-разбраћа (разбраћа по њиховој иницијативи, не по нашој). Не треба се уопште борити с њиховим оптужбама. Ко год има савести и располаже елементарним когнитивним мерилима може да схвати шта су њихови мотиви и колико су озбиљни и одрживи њихови аргументи. Оне пак који се руководе погрешним начелом „нећеш ме убедити ни ако ме убедиш” (ово је грчка мудрост: οὐ μὲ πείσῃς κἂν μὲ πείσῃς) не вреди ни убеђивати ни преубеђивати: осим превеликог чуда Божјег њима лека нема.
Њихове оптужбе су, суштински, највеће похвале нама, скромним благовесницима Христовог Јеванђеља. Сâм Христос, Једина Самоистина и Свеистина, поручује нам: „Блажени сте када вас због мене стану срамотити, и прогонити, и лажући говорити против вас сваку могућу рђаву реч. Радујте се и веселите се јер је велика плата ваша на небесима, јер су тако прогонили и пророке пре вас” (Мат. 5, 11 – 12). Ову богочовечну поруку понавља и свети апостол Петар: „Ако вас руже за Име Христово, блажени сте, јер Дух Божји, Дух славе и силе, почива на вама; они, дакле, хуле на њега, а ви га прослављате” (IПетр. 4, 14). Пред Своје страдање и распеће, у опроштајној беседи апостолима и ученицима, Господ Христос опет поручује: „Ако вас свет мрзи, знајте да је мене омрзнуо пре него вас! (…) Ако мене гонише, и вас ће гонити (…) због имена мојега јер не познају Онога који ме посла” (Јов. 15, 8 – 21). „Слава Богу за све!” – говорио је свети Јован Златоуст, оклеветан и мучен као нико од нас, а од Господа, његовог и нашег, посмртно прослављен као мало ко. Мени преостаје само то да поновим његове речи, речи правога хришћанина и правог епископа Христове Цркве.
Постоје свештена лица која су се определила за једну, такозвану „блокадерску“ страну. Како Ви гледате на такве појаве?
За свештеника који се по рукоположењу пред светим Јеванђељем, а то значи и пред Свемогућим Богом, зарекао да ће чувати народ у црквеном јединству и дату реч, светију од било које заклетве, запечатио речима: „Нека ми Свезнајући Бог буде сведок да моја обећања нису лажна, а ако су лажна, нека ми правични осветник буде Бог”, па после јавно, без трунке стида, учествује у завађању и дељењу народа, тешко је веровати и тврдити да има свештеничку свест и савест. Коме ће такав свештеник дати очински савет и кога утешити када један део свог народа или своје пастве види као непријатеља? Да ли он разуме или не разуме да је Црква исто што и Народ Божји и да, учествујући у антагонизацији верног народа, цепа Цркву? Његова Светост Патријарх је то ове године више пута наглашавао у својим беседама. Само један случај је ружнији и тужнији од овога – када то чини и један епископ наше Цркве, тврдећи, између осталог, да није човек онај ко није за студенте. Какве везе са Православљем може имати оваква дехуманизација људских бића, и то само зато што заузимају другачији политички став од његовог? Напомињем да свештено лице уопште и не сме јавно заступати чисто политичке ставове. Уосталом, да ли је Христос за Јуду који Га је издао или за оне који су Га на крст разапели рекао да нису људи или је умро и васкрсао и за њихово спасење? Није то рекао него је Јуду у тренуцима његовог издајства поздравио целивом и речју пријатељу (Мат. 26, 49 – 50; ср. Марк. 14, 43 – 45 и Лук. 22, 47 – 48), а за оне који Га распињу молио се речима: „Оче, опрости им јер не знају шта чине!” (Лук. 23, 34).
Црква није остајала нема пред поделама које су заразиле организам народа и државе. Много пута су протеклих месеци Његова Светост и готово сви архијереји у Србији позивали на помирење, братску љубав, међусобно праштање, поручујући да једни друге треба да видимо као браћу и сестре без којих не можемо. А то је сушта истина! Свети Синод је у марту 2025. изјавио да наша Црква, позивајући на братски дијалог, широм отвара своја врата и за све одговорне друштвене чиниоце.
Имајући у виду да процеси у друштву могу представљати искушење за многе вернике, па и свештенике, Свети Архијерејски Сабор је, већ 1990. године, у Саопштењу за јавност истакао: „Црква је изнад приземне политике и свих странака. Она не дели него сабира и уjедињуjе, па стога позива све верне да не заборављаjу да су сви Једно Тело Христово у светом Причешћу, независно од политичких опредељења и страначке припадности. Сабор посебно наглашава да jе недопустиво свако професионално бављење свештених лица политиком, а поготову њихово активно ангажовање у странкама.”
Међу студентима београдског Богословског факултета има и оних који су повремено обустављали факултетску наставу. Да ли би се то могло десити да су на месту ових студената били студенти ваше генерације, с краја шездесетих и почетка седамдесетих година прошлога века?
Ни у ком случају! Ми, тадашњи студенти теологије, били смо, гледани споља, „шака јада”, али духовно, суштински, били смо јачи од тада владајуће атеистичке и ригидно антицрквене идеологије и пропаганде, много израженије у Србији него у „западним републикама”. Били смо изнутра јединствени, са благовременом информацијом од старијих колега пред ким треба прећуткивати нека своја гледишта јер „тај и тај” то дојављује „тамо где треба”. На ову тему бих волео да, ако ми Бог дâ још довољно времена овде на земљи, испишем један број мемоарских страница.
Слика о „блокадерству” на нашем Богословском Факултету у Београду је искривљена, једноставно речено – тема је пренаглашена. У самој ствари, групица – занесена или изманипулисана – проглашена је у познатој медијској „обради” за „мејнстрим” на нашем Факултету. То није истина: наши студенти су у буквално апсолутној већини приљежни студенти теологије.
Били сте члан делегације Српске Православне Цркве које је, предвођено Његовом Светошћу патријархом Порфиријем, крајем априла посетило Москву, где су вас примили Патријарх московски Кирил и председник Русије Владимир Путин. Када се – током ове изузетно значајне посете – повео разговор о политичким приликама у Србији, поменут је и појам „обојена револуција”, што је изазвало незадовољство у једном, не малом, делу наше политичке јавности. Шта бисте нам са ове временске дистанце могли рећи о тој посети?
За просуђивање о неким догађајима и појавама нужна је временска дистанца. За оцену целине кризе која тренутно иде andante, лаганим темпом, не само да треба дочекати завршетак него, свакако, и неку временску дистанцу. Али за њене јасне манифестације то ипак није нужно. Чини ми се да се ни непосредни протагонисти „обојене револуције” више не замајавају лагаријама о томе да се ради о некаквој спонтаној побуни суштих праведника, а не о „обојеној”, споља покренутој и финансираној „револуцији”, што је за њих имало ефекат црвеног плашта у тореадоровој руци када је такву оцену дао Патријарх у Москви, а пренели светски медији. Епитет обојена требало би да означи њен ненасилни карактер. То се ипак мора ставити под велики знак питања јер је било много насиља на улицама, ускраћивања елементарних права, онемогућавања кретања, неуспелих покушаја заустављања привредног живота, уништавања просветног система, па и настојања да се изазову немири и жртве у духу пароле, зна се чије, „Србе на Србе”. То је, нажалост, био план организаторâ. Много тога се још може рећи о карактеру немирâ, али да су били ненасилни, то не могу да потпишем.
Моји утисци из Москве нису се променили протоком времена. Ради се о чињеницама које су непромењиве. Када Његова Светост Патријарх српски г. Порфирије каже г. Путину, председнику државе која најпостојаније вековима подржава српски народ: „Српски народ гледа на руски народ као на свој”, ко може да каже да то није тачно?
Председник Путин је у разговору, који је добио велику пажњу светских медија, нагласио да он лично, као ретко ко од савремених државника, потпуно разуме и подржава улогу Цркве у савременом друштву, посебно у непоколебивом чувању верског и народног идентитета и духовних темеља: „Поменули сте идентитет. То је оно чиме се Црква бави, посебно Руска Православна Црква под руководством Свјатјејшег патријарха московског и све Русије. Наш Патријарх улаже много труда како би учврстио наше традиционалне вредности, наше духовне темеље.”
Могу рећи и то да сам заиста почаствован, као ретко када у животу, зато што сам био присутан када је Његова Светост патријарх Кирил, обраћајући се непосредно председнику Русије, а наредног дана и читавом свету, рекао: „Од свих помесних Православних Цркава, Српска Црква је најближа Руској Цркви – по култури, по језику. Па и историјски гледано: наше земље никада нису ратовале једна против друге, а ако и јесу, било је то раме уз раме против заједничких непријатеља. Та љубав према руском народу и Руској Цркви органски је уткана и у културу Србије, у српски народ. Зато су нам то најближи пријатељи, наша браћа – и по духу и по животној философији.”
Све што је тамо речено биће трајно уписано у историју наше Цркве и нашег православног народа.
Ми овај разговор водимо идући у сусрет Божићу, великом хришћанском празнику прожетом и обасјаном духом Наде и жељâ за општу добробит и благостање човечанства. Има ли наде? Шта нас очекује? Како Ви видите – шта је у садашњем искуству садржај који веру у спасење посебно утемељује и ојачава?
Хвала Вам што нашу наду утемељујете на Христу, на Његовом Рођењу и подвигу спасења света и човека. Додао бих само и радост свих нас због Рођења Спаситеља и нашу благодарност Њему за дар спасења. Оно што наду и веру у спасење утемељује и ојачава јесте вековно искуство Његове Цркве.
На крају првог дела нашег разговора желим Вама лично, уредништву, сарадницима и читаоцима Печата и свôј нашој браћи и сестрама по вери срећне и благословене наступајуће божићне празнике и Нову годину, уз радосни божићни поздрав: Мир Божји, Христос се роди!
* Објављен у Печату бр. 871, 26. децембра 2025, стр. 3 и 6 – 15, под насловом „Србија треба и мора да се доследно, најдоследније, држи војне неутралности”.
