У недељу двадесету по Педесетници, 28. октобра / 10. новембра 2024. године, када наша света Црква прославља светог мученика Терентија, преподобног Стефана Саваита и светог Арсенија Сремца, архиепископа српског, на светој архијерејској Литургији у Светоархангелском манастиру у Kовиљу је началствовао Његово Преосвештенство Епископ мохачки господин Дамаскин, викар Митрополита бачког, уз саслужење свештенства и ђаконства Епархије бачке. Пре почетка свете Литургије, владика Дамаскин је рукопроизвео у чинове чтеца и ипођакона Зорана Пожарева, вероучитеља из Мошорина, а у току свете Литургије рукоположио га је у свештени чин ђакона.
У беседи после прочитаног јеванђелског одељка Преосвећени владика Дамаскин је протумачио јеванђелску перикопу о васкрсењу сина удовице из града Наина и, између осталог, рекао: „Господ је милостив и човекољубив, воли Своје створење и жели да се сви људи спасу и дођу до познања истине. Сâм прилази овој ојађеној мајци и Сâм, по Својој вољи, подиже из мртвих овога умрлога дечака и враћа га његовој мајци, на радост у њеном животу. Када, драга браћо и сестре, чујемо за ово велико чудо, подсетимо се на чуда која су чинили пророци у Староме Завету, као свети пророк Илија који је васкрсао сина удовице у Сарепти Сидонској, или пророк Јелисеј који је васкрсао сина Сунамићанке, али по молби и по жељи њихових мајки. А овде Господ, ничим изазван, Сâм показује велику љубав управо према овој жени, чији је живот био једна велика трагедија, и враћа радост у њен живот. Наравно, све што Господ чини у делу спасења људскога рода, чини као Богочовек, као Син Божји, а то значи да то чини Света Тројица. Свако дело Сина Божјега је уствари дело Свете Тројице, а доласком благодати Духа Светога ми знамо да је реалност Царства Божјега већ овде и сада присутна са нама. О томе управо сведоче и чуда која је Господ чинио, па и ово велико и дивно чудо васкрсења овога младића у граду Наину. Оно, драга браћо и сестре, што и ми треба да извучемо као поуку из данашњег Јеванђеља јесте то колика је љубав и самилост и човекољубље Божје према творевини и човеку кога је Бог створио на крају стварања као круну стварања. А са друге стране, треба да извучемо поуку да и ми треба да имамо самилости према другима који пате и који су у невољама.ˮ
После отпуста, Епископ мохачки Дамаскин се обратио сабраном верном народу и честитао празник, а новорукоположеном ђакону Зорану Пожареву је пожелео укрепљење од Господа и дар чистог и непорочног свештенства.
