У понедељак, 15. априла 2024. године, код споменика „Породицаˮ на Кеју жртава Рације, Нови Сад је јавним часом обележио сећање на тужну епизоду из Другог светског рата када је 1941. године почело протеривање Новосађана који се „нису уклапали у концепте нове мађарске окупационе властиˮ, на основу Војно-управне наредбе строго поверљиво број 1, од 11. априла 1941. године.
Окупљенима се обратио историчар г. Петар Ђурђев, директор Историјског архива Града Новог Сада, који је на почетку предочио да је место на коме се одржава јавни час место где је подигнут споменик жртвама Погрома 1942. године, а 1941. године управо са тог места је полазила скела која је у избеглиштво превозила протеране Новосађане. Господин Ђурђев је подсетио на наредбе које је окупациона власт донела већ у априлу 1941. године, у којима је указана потреба да, с обзиром на ратне операције мађарске војске на територији која им је одузета 1918. године и спољнополитичке догађаје у вези са распадом југословенске државе, сва лица чије дотадашње понашање и личност дају повода сумњи да ће извршити дела штетна по војну и државну безбедност буду интернирана. Друга наредба од 21. априла 1941. године се односи на Србе и Јевреје који су усељени после 31. октобра 1918. године јер представљају „особе опасне по јавни ред и безбедностˮ.
Приликом уласка мађарске војске, из Новог Сада је протерано пет до шест хиљада људи, а за време војне управе, до 4. августа 1941. године, протерано је укупно њих петнаест хиљада. Према извештају окупаторских полицијских органа тај број је био и већи и износио је око двадесет хиљада људи, што је тада представљало трећину укупног становништва Новог Сада. На удару окупационих власти били су, пре свега, оптанти, колонисти, интелигенција и културна елита. Избеглиштво је, за оне који су протеривани у НДХ, било почетак новог страдања, а пошто су немачке окупационе власти у Србији престале да примају избеглице за све они који нису имали где да оду формирани су логори, њих тринаест, у Бачкој. Велики број првенствено жена и деце завршио је у логорима у Мађарској, од којих је најозлоглашенији био Шарвар код Будимпеште, где је због изузетно тешких и лоших услова страдао велики број заточених.
Јавном часу присуствовали су свештеници Епархије бачке, госпођа Дина Вучинић, члан Градског већа за образовање, г. Радован Ковачевић, начелник Градске управе Града Новог Сада за образовање, г. Мирослав Илић, помоћник Покрајинског секретара за културу, информисање и односе са верским заједницама, госпођа Сунчица Радуловић, помоћник директора Културног центра Новог Сада, професори и ученици новосадских гимназија. Јавни час је одржан у организацији Културног центра Новог Сада и Историјског архива Града Новог Сада.
