Ево, наврши се десет лета од блажене кончине нашег оца Миленка. У овај суботњи дан сабрало се у Световазнесенском храму на Клиси свештенство и народ Божји да се присетимо овог дивног човека, оца и брата нашег, и да се са великом љубављу помолимо Васкрслом Господу да његову племениту душу настани у рајска насеља.
Осећања су била помешана: од туге и бола што није овде више физички са нама, што не можемо да га загрлимо, разменимо по коју реч са њим и да се нашалимо, до неизмерне радости, јер смо сигурни у оно Христово обећање да смрт нема крајњу реч над нама и да онај који верује у Њега неће видети смрти довека. Сви који смо га познавали и живели са њим знамо колику је веру он имао, и не само имао него је живео и сведочио. После свете Евхаристије, евоцирајући успомене и разговоре са њим, као да нас је он сам тешио речима: „Жали крштено, у нади на Васкрсење!ˮ
Велики печат је оставио отац Миленко на све нас: лепом речју, молитвом, поуком, утехом, никога не запостављајући и целога себе предавајући оном другом, никада не очекујући нешто заузврат, по оној Господњој: „Забадава сте добили, забадава и дајте!ˮ Остаје нам само да се молимо Дародавцу свих добара за његову душу. Сигурни смо да се и он моли за нас пред Престолом Свевишњега и надамо се да ћемо се срести у онај Незалазни Дан, када Господ дође у слави Својој.
Вечан ти спомен, достојни блаженства, незаборавни оче и брате наш Миленко!
Милован Добриловић
