Четири деценије црквено-пастирске службе проте Бранка Ћурчина
Иако је одрастао у периоду комунизма, то га није омело да обуче свештеничку одору. Отац Бранко је препознатљив по благој и занимљивој реторици због које су његове литургије изузетно посећене, али, чини се, понајвише по раду са затвореницима и зависницима.
– Ништа не бих мењао – започиње отац Бранко причу о свом свештеничком и мисионарском делу за „Дневник” уз одобрење владике бачког Иринеја. – Када бих се опет родио, поново бих био свештеник. Бака ме је увела у црквени свет. Остала је удовица после Другог светског рата и више је одлазила у цркву. Моји родитељи су били традиционално побожни, али нису баш били ревносни и молитвени. Мој отац, земљорадник желео је да будем ветеринар и уписао ме је у ветеринарску школу. Инсистирао сам да будем свештеник и док нисам отишао у Богословију, нисам се смирио. Ишао сам у цркву заједно са др Савом Лазићем који је данас врсни стручњак у области ветерине. Био ми је велика подршка да упишем Богословију, чак се и он двоумио око тога.
Одрастао је у Чуругу, који памти као предео где се песма чула са свих страна, где су се људи дружили, разговарали и били радосни. Каже да је данас техника учинила своје, па је живот у односу на његово детињство потпуно другачији. Нема песме, а људи се све више отуђују.
– Данас у појединим деловима атара не можете видети човека. Ухвати вас језа када угледате ту пустош. Агротехника је унапређена, али је то условило отуђење. Све је на брзину – каже наш саговорник.
Током његовог детињства црква је била испуњена народом. По 800 деце је долазило на причешће.
– Размишљао сам о томе како је и поред комунизма црква опстајала. Верујем да је то због великог страдања у Другом светском рату. У Чуругу има нађоша и дођоша и сви су били у једном духу. Људи који су дошли из Босне, они са Мањаче, Шипова, Трнова, Лубова су населили Чуруг. Мало је ту колонизованог света, већином је реч о онима који су продавали своја имања у Босни, куповали друга овде и започињали нови живот. Једним духом смо дисали и имали смо и добре свештенике, активне, озбиљне људе, интелектуалце који су били на нивоу задатка – објашњава прота Бранко.
Једно време је провео и на Светој Гори, након војске се оженио, а владика шумадијски Сава, од кога је вели доста тога научио, рукоположио га је за свештеника на Клиси.
– Ту сам почео да се бавим црквено-пастирским радом, да будем свештеник том народу и видео сам колико је то добар свет. Био нам је потребан простор у ком би се људи окупљали и задовољили духовне и верске потребе и тако смо добили бараку од кројачке задруге која се налазила у улици Пап Павла. Фирма је отишла у стечај и они су распродали имовину. Нама је припала једна барака и она је била на месту где се сада налази храм. То се показало као делотворно. Људи су почели у великом броју да долазе, па смо ставили озвучење да би и споља чули молитву – каже отац Бранко.
У међувремену владика га је поставио за духовника окружног затвора када је на Клиси саграђена затворска зграда.
– По службеној дужности сам долазио да разговарам са затвореницима од 1992. године. Тај приступ се показао веома делотворним. Депривација верских слобода је битна за осуђенике и то се практикује на западу. По угледу на наш рад у Новом Саду, сви затвори у Србији су увели праксу да свештеник долази, обавља богослужења и разговара по потреби са затвореницима. Заправо смо први у Србији саградили храм у затвору – истиче отац Бранко.
То законски није регулисано, али се, како је рекао наш саговорник, ради на томе. Управо у затвору се наш саговорник први пут сусрео са проблемима зависника, што му је отворило нова врата. Убрзо су и други који су деведесетих година имали проблема са психоактивним супстанцама обраћали оцу Бранку за помоћ.
Извор: https://spc.rs/, dnevnik.rs
