На Бадњи дан, у петак, 24. децембра / 6. јануара, у храму Силаска Светог Духа на апостоле у Мошорину, на светој архијерејској Литургији началствовао је Његово Преосвештенство Епископ мохачки господин Дамаскин. Преосвећеном епископу Дамаскину саслуживали су свештеници и ђакони Епархије бачке.
У току малог входа на светој Литургији, из олтара је изнет кивот са моштима светог свештеномученика Светозара Влашкалића, пароха мошоринског, убијеног на Бадњи дан 1942. године, на почетку злогласног Погрома у јужној Бачкој. Кивот са моштима постављен је испред Богородичиног трона у храму.
По прочитаном јеванђелском одељку, по благослову Преосвећеног епископа Дамаскина, беседио је протојереј Владан Симић, секретар Епархије бачке. Он је истакао да је Бадњи дан нарочити дан припреме за велики празник Рођења Христовог, дан када саучествујемо у великој Тајни спасења човека и све твари, у испуњењу Божјега обећања датога човеку о доласку Месије, Искупитеља, Избавитеља свеукупнога рода људскога, од времена Адама па све до последњега дана историје човечанства. Подсећајући сабране на догађаје који су се збили на Бадњи дан 1942. године, он је, између осталог, нагласио: „Ми смо, браћо и сестре, као духовна деца мошоринскога свештеномученика, позвани и призвани да, у име и свих оних упокојених и оних још нерођених, једнодушно и саборно одговоримо: Дошли смо данас да видимо нашега родитеља многострадалника; дошли смо да видимо нашега духовника и путовођу; дошли смо да видимо нашега пастира који нас није оставио него је први и пре свих пострадао; и не само то – дошли смо да видимо и више од тога: свештеномученика, страстотерпца и христоносца, јер он, пре него што витлејемска звезда са Истока стаде над пећином и засја пуним сјајем, би одведен од нас, окован и ланцима везан, претучен, изубијан и на крају од лупежа опљачкан и убијен, а вратио нам се данас са светлошћу обасјан, са витлејемским хоровима анђела и мученичким венцем овенчан. Вратио се у свештеномученичком лику и слави да заједно прославимо преславно Рождество Христово; да саставимо, драга браћо и сестре, оно што је, завишћу сатанском и злобом људском, пре осамдесет и једну годину било прекинуто и да се као такви сатрудници Христови покажемо. Вратио се и стао међу нас да нам буде утеха, необорива стена и сведок силе и правде Божје, јер, претрпевши многа мучења и понижења, његово срце се није поколебало него је посведочило да се сила Божја у немоћи показује савршена. Дошли смо стога данас и да му се поклонимо и његове часне мошти целивамо и коленопреклоно га умолимо: Свети свештеномучениче Светозаре, са свима светим мученицима бачким и светим Иринејем, епископом бачким исповедником, моли се Богомладенцу Христу за нас грешне и за сав род наш и никада нас више не напуштај!ˮ
После свете Литургије, сабраном верном народу обратио се Епископ мохачки Дамаскин, који је пренео благослов Епископа бачког др Иринеја, те је, између осталог, рекао: „Данашњи празник није тужан него је и радостан, јер ми прослављамо то што је Бог преко Светог Архијерејског Сабора Српске Православне Цркве прославио ове свете Божје угоднике, који су постали наши заштитници и покровитељи пред лицем Божјим. Нека би Господ, Који је милостив и човекољубив и Који воли свакога човека и Који је се оваплотио из љубави према свакоме човеку и изнео Своју божанску науку, пострадао, али трећи дан васкрсао и вазнео се на небеса – нека тај Бог угреје и срца наша, нека наше окамењене душе постану истинске пећине у којима ће се Христос родити, да бисмо и ми постали храмови Бога Живога; да осетимо радост овога великог празника у срцу своме, да осетимо благост и милост Божју и да са таквим осећањима и са таквом увереношћу вратимо се и у наше домове и да доносимо ту радост свима онима који нам долазе у кућу; да показујемо да истински верујемо у Оваплоћенога Господа и Бога нашега Исуса Христа; да сваком својом речју, сваким својим делом показујемо нашу веру, тојест да живимо нашом вером; да она не буде споредна ствар у нашем животу него да буде прва и истинска брига како да задобијемо Христа. Јер ако не живимо Христом и ако се не причешћујемо Христом у овоме животу, нећемо живети са Њим ни у будућем веку.ˮ
