Једна од основних богослужбених особености празника Богојављења Господњег јесте чин Великог водоосвећења. Како бисмо верном народу приближили значај овог свештеног обреда у животу Цркве, поставили смо следеће питање презвитеру Вељку Васиљеву:
У чему се огледа смисао чина Великог водоосвећења, који се савршава на празник Богојављења Господњег?
„Велики си, Господе, и чудесна су дела Твоја и ниједна реч (људска) није довољна да опева чудеса Твоја.ˮ Сваком хришћанину који на празник Богојављења присуствује чину Великог водоосвећења, ове језгровите, истините речи молитве сигурно остају дубоко урезане у сећању. На тај дан празнујемо свештено Крштење Христово и Откривење Пресвете Тројице – уистину Богојављење. Тога ради, Црква пева у овај дан: „Данас се освећује природа водâ и раздваја се Јордан и своје токове зауставља, гледајући Господа Који се крштава.ˮ
Помињући воду и промишљајући о њеном значају за живот на земљи, свакако да, као хришћани, имамо на уму најпре стварање света, односно један од првих стихова Књиге постања, где је посведочено како се Дух Божји дизаше над водом (1, 2). У величанственој похвали творевине у 103. псалму, читамо о водама којима је Створитељ „поставио границу коју неће прећи нити ће се вратити да поплаве земљуˮ, као и о њиховом значају и улози за цео свет: „Напајају све звери пољске; очекују је јелени за жеђ своју; птице небеске крај њих се настањују.ˮ Све то се дешава благословом и премудрим Промислом Божјим, што потврђују речи: „Напајаш горе са висина Својих, наситиће се земља од плодова дела Твојих.ˮ
Стога нимало не изненађује чињеница да нас у ове свештене и благословене празничне дане, како у редовном богослужбеном поретку тако и у самом чину Великог водоосвећења, Црква подсећа на догађај стварања света. У навечерје овог свештеног празника, на Литургији светог Василија Великог слушамо свештену повест о стварању света из прве главе Књиге постања. Поред тога, у молитви водоосвећења на Богојављење величамо Бога Који је „утврдио земљу на водама, оградио море пескомˮ, али нас ова молитва подсећа и на друга чудесна дела Божја засведочена у Старом Завету, а која су се догодила посредством воде: „Ти си Бог наш, Који си водом потопио грех у време Ноја; Ти си Бог наш, Који си преко Мојсија морем ослободио народ јеврејски од робовања фараону; Ти си Бог наш, Који си расекао камен у пустињи, те потече вода, и набујаше потоци, и Ти напоји жедан народ Твој; Ти си Бог наш, Који си преко пророка Илије водом и огњем одвратио Израиљ од обмане Ваалове.ˮМолитва водоосвећења нас подсећа и на спасоносни Домострој о нама, тојест на Оваплоћење Христово и крштење у Јордану, када је „Безгрешни Господ, осветивши природу воде, пропутио нама пут за поновно рођење водом и Духомˮ.
Стари Завет, дакле, започиње стварањем света, када се Дух Божји дизаше над водама, а Нови Завет пак освећивањем тих вода кроз крштење Господа Исуса Христа у њима. Обједињујући старозаветну и новозаветну пројаву Божје милости, на празник Богојављења празнујемо свеопшту пројаву Божје милости над свеколиком творевином и све освећујемо. Наиме, свештеним чином Великог водоосвећења освећује се вода, а кроз освећену воду и свеколика творевина на челу са човеком, који бива освећен кроз пијење и помазивање њоме. Потврду ове истине проналазимо у речима поменуте молитве водоосвећења: „Да би свима који је захватају и пију била на очишћење душе и тела, на исцељење од страсти, на освећење домова и на сваку благопогодну корист.ˮ
Познато је да је у првим вековима било одређено свега неколико дана када су катихумени примани у крило Цркве светом Тајном крштења. Они су морали претходно да прођу одређену припрему како би били крштени. Један од данâ за крштавање био је и празник Богојављења Господњег, празник када је и Сâм Господ Исус Христос био крштен у реци Јордану од светога Јована, Пророка, Претече и Крститеља. Предање Цркве од најранијих времена сведочи да су се хришћани према води увек односили са великим поштовањем, сматрајући је целебном и носећи својим домовима воду освећену за крштавање катихуменâ. Сматра се да је управо из овог разлога антиохијски патријарх Петар Гнафеј у петом веку увео праксу да се вода освећује два пута, дан за даном – уочи Богојављења, на Крстовдан, на крају свете Литургије, зарад верних који су желели да освећену воду захвате и понесу својим домовима, а на Богојављење, између јутрења и Литургије, зарад крштавања катихуменâ. Временом, пракса крштавања одраслих све више је уступала место крштавању деце у било који дан, али је ипак остала пракса да се вода освећује како у навечерје празника тако и на сâм празник Богојављења, с тим да у већини храмова овај чин бива служен на крају Литургије. Водоосвећење у навечерје празника врши се у храму, док се на сâм дан празника врши у портама храмова или на рекама, језерима и другим изворима воде, уз одговарајућу литију од храма, што нас подсећа да се кроз освећење воде освећује и сва природа.
Због повезаности овога празника са некадашњом црквеном праксом крштавања катихуменâ на Богојављење, али и ради подсећања свих нас на наше духовно рођење и просвећење кроз свету Тајну крштења, овај празник се назива празником светлости и празником просвећења. Стога управо ове теме преовладавају како у молитви водоосвећења – у којој се Истинити Бог назива Светлост од Светлости, Који је дошао у свет да га просвети – тако и у химнографији празника. Прва хвалитна стихира на јутрењу Богојављења казује: „Светлост од Светлости засија свету, Христос Бог наш, Јављени Бог; Њему се, народи, поклонимо!ˮ
Духовно значење овога чина на сликовит начин је описао блаженопочивши старац Емилијан Симонопетритски у једној од својих беседа на празник Богојављења Господњег, која, поред осталог, садржи и актуелну поуку за све нас и можда најконкретнији одговор на постављено питање, где истиче следеће: „Зар Господ не долази можда и до вода наших сопствених грехова да загрми и тиме нас потресом застраши да би, као што се повратише уназад воде јорданске, устукнули и наши греси и наше погрешке, безакоња, помисли и наше страсти? Воде, по којима Господ долази да хода, зар то нису наше лепе и духовне мисли? Зар не долази да их освешта? Зар наше борбе, наша бдења, нису многе воде? Зар то нису сва она пројављивања и узлети наше душе ка Господу? (…) Господ долази и то да освешта. Шта год нас преплављује као воде, Он то освећује. Чини га Својим и испуњава га Својим присуством.ˮ
Извор: Виноград Господњи, о Божићу 2021. године, стр. 12 – 13.
