У име Оца и Сина и Светога Духа! Браћо архијереји, драга браћо и сестре, данас смо добили још једног новог Епископа наше Цркве. Изволе се Духу Светоме и Сабору Отаца наше Цркве да изаберу за Епископа топличког архимандрита Јеротеја, који ће убудуће, до даљег, као викарни Епископ Патријархов служити овде, у Архиепсикопији београдско-карловачкој.
Богољубезњејши, драги у Христу брате и саслужитељу, владико Јеротеје, читава Црква је данас, и небо и земља, испуњена радошћу, јер у Цркви не постоји ништа што је појединачно, што се тиче само једног дела, макар тај део био и највећи. У сваком догађају Цркве учествује пуноћа Цркве, зато данас Црква Христова јесте испуњена радошћу, а и ми нарочито и посебно, јер сте постали део сословија, део Сабора Епископа наше помесне Цркве. Ви добро знате да је епископска служба служба Христова, а то значи служба Крста Христовог, али и Његовог Васкрсења. У тој тајни Крста и Васкрсења садржан је и подвиг и служба и задатак сваког Епископа, али ако хоћете, браћо и сестре, и сваког хришћанина, али наравно, посебно Епископа зато што је Епископ на месту Христовом, по обличју Христовом. Он је позван да служи спасењу света у Цркви и кроз Цркву.
Ви сте скоро пола свога живота провели у манастиру. И добро знате и на својој кожи, али и на заједници манастирској, шта су Крст и Васкрсење. Шта је Христос међу нама. Без заједнице са Христом кроз веру, пре свега, кроз љубав, кроз подвиг, али и кроз свету Литургију тешко је препознати у другом човеку себи блиског, а камоли брата. Без Христа, без служења Њему, без уподобљавања Њему, још је теже разумети тајну живота и смисао постојања.
Један велики јерарх, поглавар једне помесне Цркве, Архиепископ атински Серафим, када је чуо да се говори о томе да људи треба да се уједине, да се стварају савези и уније – он је био једноставан јерарх и читав свој живот је дао за Христа и Цркву – тада је рекао на свој начин, у једноставном стилу: „Ма какви Брисели, какви Вашингтони који хоће да уједине људе. На сваком од тих места треба сазидати Свету Софију“, мислећи на цркву из Цариграда, а хотећи да каже: Искључиво и само подвигом молитве, подвигом љубави, подвигом служења Христу, могуће је препознати другога човека као свога брата, као свога ближњег, као самога себе. Без тога никакве конференције, никакве декларације, никакви сусрети људи који се темеље и који извиру искључиво на људским способностима не могу довести до тога да у другоме човеку препознамо некога ко је исте вредности као и ми. Али тамо где је Света Софија, тамо где је Храм Светога Саве, тамо где су безбројни храмови подигнути у славу Божју, ту је сигурно могуће сусрести Бога, познати Бога. А ко познаје Бога познаје свет, познаје тајну живота, познаје људе. Није знање скуп многих и мноштва информација. Мноштво информација само ствара конфузију, прави да смо изгубљени у овоме свету, да не знамо шта је тачно, а шта није, шта је лево а шта десно, шта је бело а шта је црно, шта је правда а шта је неправда, шта је истина а шта није истина. Дакле, порука архиепископа Серафима јесте искуство Предања наше Цркве. Потребна је молитва да бисмо били ближи једни другима.
Ви сте, рекох, пола свога живота провели у манастиру, у манастиру где све започиње и завршава се молитвом. Када многи данас иду на спавање, на починак, Ви сте устајали, устајали на молитву за живот и спасење света. Данас када постајете Епископ стављамо Вам на душу, али и молим се за Вас, да тим искуством манастира – које је искуство Свете Горе, која је отаџбина сваког монаха, а духовна отаџбина и сваког хришћанина – на месту које Вам је сада Црква одредила истим расположењем служите Христу, а тиме ћете служити Цркви и ближњима. Да сведочите веру, да сведочите љубав и да сведочите, како смо читали и у молитвама, смирење, крајње смирење Христово, које управо и јесте Крст и Васкрсење. Нека Бог да да тако буде. А сада прими жезал овај да напасаш поверено ти стадо Христово! Послушнима нека буде за ослонац и укрепљење, а непослушне и непокорне упућуј и карањем и кротким васпитавањем, у Христу Исусу Господу нашем.
Извор: http://spc.rs
