Равноапостолни светитељи Константин и Јелена прославише Господа безбројним богоугодним делима која су златним словима записана у историји свете Цркве, међу овим делима посебно место заузима Mилански едикт 313. кодине, којим је у духовном и телесном смислу престало гоњење хришћана, а хришћанска вера проглашена за слободну.
Значај светог цара Константина исказан је и сазивањем Првог васељенског сабора у Никеји 325. године на коме је осуђено јеретичко учење презвитера Арија, али и на коме је састављен први део Никео-цариградског символа вере.
У химнографији појемо да је до доласка Константиновог Црква Христова била разапета, а да је његовим доласком доживела свој препород. У једној богослужбеној песми богонадахнути црквени песник је записао да је трудом и добротом равноапостолног цара Константина после Миланског едикта засијало сунце радости, весеља и празновања за све хришћане.
Прославимо верни Константина и његову мајку, јер су Давида и његове речи послушали, па су тросложни крст од кедра, певка и чемпреса пронашли; спасоносна страдања на њему су следовали и целој Јудеји објавили, а народ поучили о великом оправдању, јер из зависти и мржње сакривен беше, али су га ови свети нашли и показали, и зато су над свима пободоносни постали, јер су ксрт као непобедиво оружије носили, као знак узвишени и силно у борбама. (Икос празника)
Аутор емисије: катихета Бранислав Илић
