Драга браћо и сестре! По благослову Његове Светости, нашега Патријарха, и уз сагласност садашњег администратора ове богочуване Епархије или Митрополије, обратићу вам се са неколико речи у овај тужни и уједно радосни дан, при чему више радостан него тужан. Тужан је, наравно, стога што се растајемо са нашим, блажене успомене, владиком Амфилохијем, који се целога живота трудио на разним местима за Христа, за славу Божју, за свету Цркву Његову, а најдужи период свога живота је провео управо овде, у Црној Гори, као архипастир народа Божјега. Али, као што рекох, од туге због растанка већа је наша радост зато што верујемо, а верујући и знамо, да је растанак увек привремен. Ми се надамо не само да ћемо се једног дана наћи заједно него да ће то, благодаћу Господњом, бити у наручју Авраамовом, а пре свега у наручју Оца небескога, у заједници са свима светима, у заједници Цркве коју називамо небеском, а која почиње већ овде и сада, на земљи, јер је то једна Црква. И не само због тога можемо поред жалости да имамо и радост у срцу у овом часу јер вероватно није случајно – као што и нема ничега случајног ни у историји ни у нашим појединачним животима него је и то по Промислу Божјем, као поука и као порука свима нама – да се блаженопочивши Владика упокојио уочи манастирске славе, уочи празника светога Петра Цетињскога, да је његово тело било изложено народу Божјем на опроштајно целивање и поклоњење на сâм престони празник манастира, а да се, ево, данас предаје земљи и душа његова испраћа на блажени пут ка Господу управо у дан Христовог Васкрсења (јер је свака недеља у току литургијске године празник Васкрсења Христовог), и то у храму Васкрсења Христовога, јединственом по много чему у нашем народу и у свим крајевима где он живи.
Обичај је и Предање Цркве, браћо и сестре, да литургијска беседа или проповед не буде слободна вежба на слободно изабрану тему, као што се, нажалост, понекад збива, него да је она увек тумачење оног одељка из светог Јеванђеља који смо саслушали, а кад кажемо тумачење то не значи неко субјективно тумачење, поготову не тумачење прилагођено такозваном духу наше епохе и неким новим критеријумима и осећањима која такозвани савремени човек има, него значи, уствари, утврђивање, исповедање свега онога што нам Христос као Реч Божја, кроз богонадахнуте јеванђелске списе, саопштава, а на начин који је нама близак и разумљив, који нам помаже да схватимо да је то реч Божја, животворна, која је на исти начин изговорена и упућена како онима који су је први слушали на земљи, апостолима и ученицима Христовим, тако и нама данас, тако и свим људима до краја историје. Данас, међутим, имамо ту предност што пред собом имамо јеванђелску причу или метафору Самога Господа Христа, коју је веома једноставно и лако тумачити и предочити или приближити свима нама, зато што нам тумачење – најлепше, најбоље, јединствено и непоновљиво – даје Сâм Господ Христос. То је позната прича о Сејачу и семену.
У њој, као што смо управо малочас чули, Сејач, а то није било који сејач него Сâм Господ Христос, небески Сејач, сеје семе Своје, сеје Своје Јеванђеље, Своју науку, Своје спасење, благодат Духа Свога Светога, и сва добра неопходна нама за живот и спасење и у времену и у вечности, и то божанско, нетрулежно семе не рађа увек једнако, него, као што знамо из створене природе у којој и са којом живимо, како ће семе успевати зависи понајвише од тога на какво тле ће оно пасти. Спаситељ каже да Његово божанско семе, Његова реч и Његов живот, падају на четири врсте земљишта: или негде украј пута (на неки сасвим безначајан део земље), било на каменито тле, било пак у неки трњак, или на родну и плодну земљу, и зависно од тога доноси плод. Желим да на данашњи дан, пред овде изложеним телом свог старијег брата, духовног оца многих међу вама, тачније свих вас који сте одавде, великог духовника и богослова Цркве уопште, искажем следеће: јесте да он телом непомично лежи, али, по древном Предању и искуству Цркве, његова душа, као и душа свакога који креће на овај блажени пут ка Господу, и даље је за четрдесет дана на местима у којима је провела свој живот на земљи и у близини и љубави свих оних који су у овом животу били његови сапутници. Он је душом и овде, са нама и међу нама. Зато вас молим да ми дозволите да уместо другог тумачења покушам да данашњу јеванђелску причу Христову протумачим и илуструјем личношћу, животом и служењем блаженопочившег владике Амфилохија или, друкчије речено, да ову јеванђелску причу употребим за опис његове личности и тумачење његовог живота.
За семе које пада негде украј пута Сâм Спаситељ каже да се оно односи на људе који слушају реч Јеванђеља, реч Божју, али потом је од њих преотима ђаво, нечастиви сâм. Преотима је на хиљаде и хиљаде разних и лукавих начина којима се служи да би лишио људе спасења, „ричући као лав и ходећи унаоколо” и искушавајући свако људско биће. Ако осмотримо унатраг личност и земаљски живот владике Амфилохија, уверићемо се да у његовом случају зрно Божје није пало крај пута. Не само да га ђаво никад није отео из срца његовога него је он то божанско семе задржао у себи, у своме бићу, у своме срцу, и чинио све да оно никне и у многим другим душама и савестима и да донесе многима спасење и живот вечни.
Даље, за семе које је пало на камен Спаситељ каже да то значи оне људе који заиста искрено и са радошћу приме реч Божју, али онда, немајући корена, постепено отпадају док не отпадну, не одолевајући искушењима која наилазе кроз живот. Осврнемо ли се на личност блаженопочившега оца и брата нашега, знајући, неко више, а неко мање, о његовом животу, видећемо да је он од почетка, већ у детињству, живео речју Божјом и за реч Божју. То у Црној Гори његових детињских и раних младалачких година није било нимало једноставно: био је невероватан изузетак у време највећег безбоштва и гоњења Цркве да један дечак из Мораче свим срцем прими Господа Христа, да Њиме живи и да, изложен због тога искушењима, поготову када су га родитељи послали у Богословију, остане непоколебив. Његов упис у Богословију је за тадашњу Црну Гору био прави шок, па се чак и тадашњи политички врх Црне Горе бавио таквим страшним светским проблемом као што је чињеница да неки дечак из Мораче хоће да буде у служби Цркве, да носи мантију, и да је отишао у Богословију. А друга искушења, много страшнија од ових, пратила су га кроз цео живот, до последњег његовог даха, када је његово тело поклекло под својом слабошћу и у искушењу тешке болести, при чему морам да нагласим да оно што понекад чујемо – да је он преминуо од вируса који сада хара – није тачно. Он је савладао тај вирус. Био је данима (колико ја знам, једанаест дана) победник над тим вирусом, али његово тело, његов организам, његова плућа, нису издржали то искушење. То заправо и није искушење; то је једино благословено искушење. Јер, Господ свакога од нас позива када је то за њега најпотребније и најспасоносније. Господ је увек са нама и међу нама, а ако Га примамо – и у нама. Тако је увек био и са владиком Амфилохијем – у њему, са њим, поред њега – и позив да дође у наручје Оца небеског никако није искушење као што су искушења у нашем животу него, напротив, највећи благослов пре и до општег васкрсења свих мртвих и препорода свеколике Божје творевине, која треба да постане ново небо и нова земља.
Чујемо даље како Спаситељ објашњава шта значи кад неко семе падне у трње. То значи: када га људи приме, али га приме тако површно да касније више заволе богатство и сласти овога живота, те лажни богови, идоли, сатанске фатаморгане и обмане, које људи сматрају срећом овде на земљи (богатство, слава, сласти, уживања и томе слично) постепено умртве човека и он не доноси духовни плод. Напротив, сасуши се, умире духом, а то је друга смрт и једина страшна смрт. Владика Амфилохије је од детињства могао да изабере то трње, сматрајући га, као многи други, за цвеће, али он то није учинио. Још у најранијој младости, Духом Божјим, препознао је шта је цвеће, а шта трње. Могао је да стекне и славу, и уживања, и углед, и богатство. Уместо да постане скромни монах, могао је да изабере да буде професор или било шта друго. Али он ништа од тога није изабрао. Његова животна девиза била је: све за Христа, а Христа ни за шта! Зато је на њега примењива последња реч тумачења Самога Господа, Који каже да семе, када падне на добру земљу, у добром и чистом срцу рађа стоструки род, и то у трпљењу, не тек онако на готово, као што би народ рекао, него са огромним трпљењем, подношењем страдања са радошћу. Ношењем Крста Христовога човек стиче добро и чисто срце. То добро и чисто срце и јесте плодна и родна земља која рађа родом речи Божје. Управо личност и живот новопрестављеног Покојника јесу најбоље сведочанство о истинитости и животности ове речи Господње. Зато понављам: данас се више радујемо него што тугујемо, иако радосна туга и иначе јесте садржај подвижничког и благодатног живота свих хришћана или би требало да буде.
Све ово што говорим не значи да желим да стварам неки култ личности владике Амфилохија. То је њему најмање потребно. Томе свакако нити би у животу тежио, нити је тежио, нити би душа његова, уверен сам, ликовала због тога. Напротив, туговала би. Данас смо из Посланице Галатима светог апостола Павла поново чули богонадахнуту вечну истину да ко живи за Христа и Христом, као што је живео наш блаженопочивши Владика, тај може после да каже за себе речима апостола Павла: „Не живим више ја него Христос живи у мени”. Те речи могао би сада да понови и почивши митрополит, а верујем да их његова душа, која је овде са нама и заједно са нама се моли, и понавља: „Не живим ја, никада нисам хтео да живим ја, него Христос живи у мени. То је био циљ и назначење мога живота у времену и у вечности”. И баш због тога, ми се молимо за покој његове душе и верујемо да ће он из нелажних уста Господа живота, спасења и љубави чути благословену реч: „Слуго добри и верни, у маломе (тојест у овоземаљском животу, од колевке до гроба) био си ми веран, над многим ћу те поставити”. То значи: бићеш у Царству Моме, у вечној заједници љубави, у заједници са свима светима. Биће у заједници како са спасенима и светима који су процветали широм васељене тако и са онима из нашега рода, од Светога Саве, и од пре Светога Саве, током низа векова, све до његовог и мог духовног оца, светог Аве Јустина, и других светих који су просијали у нашем народу, укључујући и светога старца Симеона, који се подвизавао управо овде, у Дајбабама, у овом граду, и мученике момишићке, који такође сведоче Христа у овоме граду и у овој земљи.
Опраштајући се привремено од владике Амфилохија, и ја се придружујем молитви и жељи свих вас, браћо и сестре, понављајући речи заупокојне службе: „Блажен је пут којим данас идеш, душо”. Блажен је пут којим данас иде душа нашег блаженопочившег Покојника. Молитвено и радосно желимо да он и тај последњи и најважнији део свога животног пута заврши онако како Господ очекује и жели свима нама. Надамо се и верујемо да ће и он из вечнога живота да се моли за сву своју духовну децу, за сву своју браћу, за свој народ и за све људе, које је толико волео, без обзира на све разлике и супротности међу њима. Зато му је Господ даровао љубав и поштовање многих, о чему сведочи данашње присуство браће архијереја из других помесних Цркава, упркос тешкоћама путовања, и великог броја браће архијереја из наше, Српске Православне Цркве. Нека Бог дарује Царство небеско Своме верноме слузи, а нас нека помилује и спасе! Амин.
