У уторак, 14/27. октобра 2020. године, наша света Црква врши спомен на преподобну мати Параскеву – Свету Петку.
Света Петка је најпознатија и најомиљенија светитељка на Балкану, али је веома поштована и у Русији. Њено порекло је највероватније српско. Зна се да је имала брата који се звао Јевтимије и који се замонашио веома млад, да би касније постао епископ мадитски (989 ‒ 996) и светитељ у граду Мадиту код Галипоља.
Рођена је средином 10. века, а прешла у небески свет у првој половини 11. века. Њено житије, додуше врло кратко, крајем 14. века написао је патријарх бугарски Евтимије. Из тог кратког списа сазнајемо да је рођена у околини Цариграда, у градићу Епивату на обали мора. Данас је то град Селимпаша. Сазнајемо и да је рано остала без оба родитеља, па је са 19 година кренула у Цариград, где су је прихватили рођаци. Даље се вели како је њено поклоничко путовање у 21. години живота – у Свету Земљу и у Јерусалим – прерасло у трајну жељу да се не враћа кући, него да се посвети подвижничком животу. Зато је Света Петка из Јерусалима наставила пут даље, преко реке Јордан, у крајеве на Истоку, прекривене пустињама и оазама, али и настањене бедуинским становништвом. Управо, уз њихову помоћ, Света Петка се настанила или у некој оближњој пећини или у колиби, која је могла да јој пружи заштиту од дневне врелине и ноћне хладноће.
После дуго година живота у пустињи, Параскева је, по налогу анђела, напустила пустињу и вратила се поново у предграђе Цариграда, у свој родни Епиват. Народ је у њој препознао свету жену која се вратила да их духовно обогати, па су се и ту, у Епивату, прихватили старању за њу, те је тако Света Петка могла да се посвети непрестаној молитви Богу. Преминула је у доби од око 70 година старости и сахрањена је у Епивату. После 30 година њене мошти су откопане и, пошто је установљено да су непромењене, пренете су у локалну цркву. Знак за откопавање гроба дала је сâма светитељка када се једне ноћи јавила у сну, истовремено, једној жени у Епивату – Јефимији, и њеном суграђанину Георгију.
Свети Сава, враћајући се из Свете Земље, пролазио је кроз Цариград, па постоји могућност да се, том приликом, у Епивату поклонио моштима Свете Петке. Потом је отишао бугарском патријарху и цару у Трново, где се и упокојио. Постоји могућност да је том приликом причао бугарском цару о моштима Свете Петке које су почивале у цркви приморског градића Епивата, јер је убрзо после доласка Светога Саве у Трново бугарски цар послао делегацију да преговара са црквеним званичницима у Епивату да се светитељкине мошти пренесу у Трново. У том бугарском граду Параскева је почивала век и по, пре него што их је кнегиња Милица, Лазарева жена, у време Турака пренела из Трнова у Србију. Њен син – деспот Стефан Лазаревић, сместио је мошти у Београд 1402. године, али је, после једног века, султан Сулејман из Београда вратио мошти у Цариград, одакле су оне, после 100 година, пренете у Румунију, у град Јаши, где су и данас.
Њене мошти су од 13. века пропутовале све земље јужног Балкана: биле су најпре 200 година у Епивату (Грчка), потом 150 година у Трнову (Бугарска), па 100 година у Београду (Србија), да би коначно почивале у Јашију (Румунија). За све то време, широм Православља, са великим поштовањем и љубављу у храмовима је живописан лик преподобне Параскеве на иконама и фрескама, а верни народ се радо и често молитвено обраћао овој дивној угодници Божјој.
Богослужбене особености празника Преподобне мајке Параскеве – Петке
У доленаведеном звучном запису послушајте беседу коју је, 2016. године, изговорио Његово Преосвештенство Епископ бачки г. Иринеј, на дан празновања Свете Петке, у Саборном храму у Новом Саду.
Приредио презвитер Александар Поповић
