Црква Христова као брижна мајка молитвено прати сваку душу хришћанску од рођења до упокојења, али и након упокојења у својим усрдним молитвама помиње све оне који су уснули са надом на Васкрсење у живот вечни. Од старозаветних времена, а посебно у новозаветно – апостолско време, узношене су молитве за упокојене припаднике Цркве. Историјски развој заупокојених служби и њихов светотајински карактер била је тема деведесет и деветог издања емисије Светотајинско богословље.
Следујући древним сведочанствима о заупокојеним службама центар наше пажње увек бива усмерен на чињеницу да су последовања за упокојене неодвојива од савршавања свете Евхаристије, што указује на светотајински карактер заупокојених служби.
Најстарије сачувано сведочанство налазимо у Апостолским установама, које, подстичући хришћане на молитву за умрле, прописује: „Неприметно се сабирајте у на гробљима, чтенија из свештених књига чинећи и појући за уснуле мученике и за све од века свете и за браћу нашу у Господу уснулу, и обрасце царскога тела Христовог, угодну Евхаристију, да приносише у црквама вашим и на гробљима, и на спроводима уснулих појући да их испраћате, ако су верни у Господу“.
У току овог издања емисије Светотајинско богословље своју пажњу смо посебно усмерили на историјски развој заупокојених служби уз посебно истицање њихове везе са Евхаристијом, као и на структуру која је слична последовању јутарњег богослужења.
Аутор емисије: катихета Бранислав Илић
