Циклус емисија Летописи храмова у Епархији бачкој овога пута настављамо из архијерејског намесништва суботичког. Након посете храму Светог Вазнесења Господњег у Суботици, прича о Православљу на овим просторима наше путовање усмерава у оближње суботичко насеље Александрово, познато у народу и под називом Шандор.
Корачамо путем којим је 1910. године стигао иконостас, који је храм Светог великомученика Димитрија добио као дар од Световазнесењског храма. Иконостас који и данас краси храм у Александрову не престаје да привлачи пажњу својом лепотом и уметничком и историјском вредношћу.
Данашња емисија Летописи започиње у самом храму, где нас дочекује отац Гордан Увалић, парох храма. Већ више од два века храм посвећен Светом Димитрију живи међу својим парохијанима и сведочи о многим истакнутим догађајима који су обележили животе православних Срба у Суботици и њеној околини. О најранијим траговима Православља у Александрову сведоче нам црквени протоколи и богослужбене књиге из 18. века.
Први писани траг о Александрову сеже у 1779. годину, када је град Суботица, добивши статус слободног царског града под именом Маријатерезиополис, добио обавезу да колонизује, поред већ раније колонизованих пустара, Чантавира и Бајмока, још једно село у својој непосредној близини.
Прича о настанку Александрова испреплитана је са градњом храма Светог великомученика Димитрија и описмењавањем становништва при Српској народној школи. Налазимо сачуване списе да још 1787. године Српска Православна Црква у Суботици шаље молбу Магистрату града Суботице да дозволи већем броју својих сународника да населе земљу звану Шандор. Православна општина храма Светог Вазнесења Господњег приложила је списак осамдесет српских породица које су изразиле жељу да се из града преселе у Александрово. Тако је Александрово фебруара 1804. године службено проглашено селом, чије већинско становништво су чинили Срби.
У порти храма Светог великомученика Димитрија затичемо спомен плоче које нас немо опомињу да се осврнемо далеко у прошлост и подсетимо се знаменитих људи овога краја.
У архиви Црквене општине чувају се фотографије деце рођене у логору Шарвару, која су збрињавана у овом храму. Помоћ деци и мајкама реализована је захваљујући труду и залагању проте Станише Михаиловића, са благословом епископа бачког Иринеја Ћирића.
Храм који је пред нама, кроз дуге године свог постојања је неколико пута обнављан да би изгледао као што га ми данас видимо. По свом архитектонском изгледу црква у Александрову припада групи православних храмова подигнутих до тридесетих-четрдесетих година 19. века у Бачкој. Изведена по истом типу, грађена у стилу барока, са прочишћеном и сведеном декорацијом, која указује на класицистичке узоре. Чиста, јасна и одређена класицистичка композиција орнамената постала је правило у првој половини 19. века, а детаљи на црквама утискују савремени печат надолазећег стила класицизма.
Унутрашњост храма краси иконостас, чији аутор и дан-данас представља загонетку за многе историчаре уметности. О његовој уметничкој вредности говори историчарка уметности Драгана Албијанић.
Храм Светог великомученика Димитрија представља споменик културе од изузетног значаја. О самој рестаурацији имамо прилику да разговарамо са г. Гораном Болићем, рестауратором Међуопштинског завода за заштиту споменика културе у Суботици.
Наша посета Александрову завршава се сведочењем оца Гордана Увалића о православном животу храма Светог великомученика Димитрија данас. Свакодневна богослужења, певање у црквеном хору, веронаука за одрасле, само су неке од слика свакодневног живота овог храма.
Аутор и водитељ емисије је Андријана Радојичић.
[carousel_slide id=’12060′]
