Вера све може да учини, све да твори.
Наду милост Божја ограђује и чини је непостидном.
А љубав никада не пада, не застаје и не да мира ономе
који је занет њеним блаженим одушевљењем
(Лествица, Поука 30).
Четврта недеља Свете и Велике Четрдесетнице, као што јој и само име каже, обележава средину великопосног подвига, до које смо – милошћу и љубављу Божјом – стигли на нашем путовању према светлости Васкрсења.
Окрепивши се духовно у протеклој недељи благодатном силом Часног Крста Господњег, сада са новом снагом и свежином хитамо ка крају нашег пута, уздајући се, опет, не у своје снаге, већ у Божју милост. Желећи да нам на овом путу даде прави пример подвижништва, Црква Христова у четвртој недељи Часног поста празнује преподобног и богоносног оца – светог Јована Лествичника (525 – 608), који је највећи део свог монашког живота провео на планини Синај, најпре у данашњем манастиру Свете Катарине, а затим више од четрдесет година у пустињском отшелништву.
Потом се вратио у Синајски манастир, где је био изабран за игумана, али тај положај је уступио свом рођеном брату Георгију и поново се повукао у самоћу планинске испоснице, и ту се упокојио. О светом Јовану Лествичнику познато је да је имао веома богато образовање из светских наука, али је посебно био цењен као велики духовник и посвећеник божанских тајни, о чему сведочи његова преписка са многим светитељима Блиског Истока.
Најпознатије дело које је Свети Јован написао и по коме је и прозван „Лествичникˮ, јесте спис који се назива Лествица или Рајска лествица, а који је написао на молбу игумана манастира Раита. Ово дело састоји се од тридесет поука о монашком животу, по угледу на тридесет година живота које су потребне да би човек достигао зрелост – по мерилима онога доба. Исто тако, монах треба да прође тридесет ступњева монашког подвига да би достигао циљ, а то је – обожење, сједињење са Христом, да би заједно да апостолом Павлом могао рећи: „А живим – не више ја, него живи у мени Христос […]ˮ (Гал. 2, 20). Идеја Лествице, ступњевитог узрастања у духовном савршенству, узета је из познатог сна старозаветног праоца Јакова о лествицама које воде са земље на небо (1. Мој. 28, 12 – 13).
У четврту недељу Часног поста чита се Јеванђеље у коме слушамо о исцељењу бесомучног и глувонемог младића, којег Христови ученици нису могли исцелити услед свога маловерја (Мк. 9, 17 – 31). У тој јеванђелској перикопи Христос изричито каже да се демонски род истерује само молитвом и постом.
Иако окружени тешким искушењем савремених животних прилика, завапимо Христу на том великопосном путу спасоносних подвига, попут несрећног оца болесног младића из Јеванђеља: „Верујем, Господе, помози моме неверју!ˮ
Приредила вероучитељица Јелена Лалић.
