Архимандрит Захарија (Захару) је духовник манастира Светога Јована Крститеља у Есексу, у Енглеској. Његов духовни отац је један од најистакнутијих стараца нашег доба – старац Софроније Сахаров, ученик светог Силуана Атонског и састављач његовог житија. Отац Захарија, духовно укорењен у истинитим учењима свога старца, написао је неке од значајних књига о хришћанској духовности у савременом свету.
Услед епидемије коронавируса, која се убрзано шири целим светом, многи људи су збуњени, други су у паници…
Мислим, ипак, да не би тако требало да буде, јер шта год Бог чини са нама, чини из љубави. Хришћански Бог је добар Бог, Бог милости, доброте и љубави, Који воли човека.
Значи, не смемо губити из вида чињеницу да постоји и Божје допуштење у свим околностима живота?
Наравно. Бог нас је створио по својој доброти, како би поделио са нама свој живот, чак и своју славу. Када смо пали у грех допустио је смрти да уђе у наш живот, опет из доброте, како не бисмо постали бесмртни у свом злу, већ да бисмо тражили пут спасења. Па иако смо пали, Бог никада није престао да промишља о нама, не само у погледу материјалних добара, ради одржања нашег људског рода, већ је такође слао пророке и праведнике, припремајући себи пут, како би могао да дође и разреши нашу трагедију. По својој несхватљивој љубави донео нам је вечно спасење кроз Крст и Васкрсење. Дошао је, узео на себе проклетство греха и показао нам своју љубав до краја: Љубивши своје који су у свету, љубио их је до краја (Јн. 13, 1). Све што је Бог чинио када нас је стварао – снабдевао добрима ради одржања света, када је припремао себи пут да дође на земљу и када се лично појавио на њој да сатвори наше спасење на тако запањујући начин – све то чинио је по својој доброти. Његова доброта је безгранична. Он нас спасава и тако је дуготрпељив према нама, чекајући нас да дођемо у познање истине (1. Тим. 2, 4) и принесемо истинско покајање, како бисмо могли да будемо са Њим кроза сву вечност.
Дакле, на сваком нивоу свог односа према човеку наш Бог показује једино своју доброту и милост, који су бољи од живота (Пс 63, 3); доброта је Његова природа и Он све чини на корист људима и за њихово спасење.
Сходно томе, када Он поново дође да суди свету, хоће ли то бити неки други Бог? Неће ли то бити исти Бог милости, доброте и љубави, Који воли род људски? Будимо сигурни да се нећемо појавити пред неким другим Богом, већ пред Њим, Који нас је створио и спасао. Дакле, судиће нам са том истом милошћу и истом љубављу. Зато не би требало да паничимо нити да се колебамо, јер ће то бити исти Бог који ће нас примити и у другом животу, и судити нам са истом добротом и милосрђем.
Човеков најдубљи страх јесте страх од смрти – садашња ситуација то најбоље показује. Како да се ми, као хришћани, исправно поставимо према неизвесности сопственог опстанка, без обзира да ли смо већ озбиљно оболели или нисмо?
Неки се прибојавају да им је куцнуо последњи час. Искушење са коронавирусом има ту позитивну страну што имамо неколико недеља од тренутка кад нас нападне до нашег последњег часа. Стога, можемо посветити то време припреми за сусрет са Богом, како нас одлазак не би задесио неочекивано и како не бисмо отишли неприпремљени, већ након што размотримо читав свој живот сваки пут када станемо на молитву – некад бескрајно благодарећи за све што је Бог учинио и чини за нас, а некад у покајању, тражећи опроштај својих грехова. Ништа нам не може наудити уз једног оваквог Бога, Који све допушта по својој доброти. Једноставно, требало би да имамо бескрајну благодарност и смирену покајничку молитву за опроштај наших грехова.
Морамо да видимо доброту Божју у свим стварима које се дешавају. Свети Оци умели су да виде Његову доброту и љубав. Слична епидемија, која се појавила у четвртом веку у египатској пустињи, пожњела је више од трећине монаха. Оци су тада надахнуто говорили: „Бог жање душе светих за своје Царствоˮ, и нису се колебали. Сâм Господ говори у Јеванђељу о последњим данима, о искушењима и невољама кроз које ће свет проћи пре Његовог Другог доласка. Па ипак, у Његовим речима не примећујемо нездраву тугу или очајање. Господ, Који се у Гетсиманском врту молио са крвавим знојем за спасење читавог света, каже да када угледамо страхоте које претходе Његовом Другом доласку треба одушевљено да подигнемо главе, јер је наше искупљење близу (Према: Лк. 21, 28). Неки ми говоре: „Нека нам Бог пружи своју руку помоћиˮ. Али, управо ово и јесте Божја рука! Он жели наше спасење и дела много пута и на разне начине (Према: Јев. 1, 1); Отац мој до сада дела, и ја делам (Јов. 5, 17). Овај вирус може бити средство које Бог користи да многе људе приведе самопознању и покајању, да пожање многе спремне душе за своје вечно Царство. Стога, за оне који себе повере и предају Промислу Божјем све ће изаћи на добро, а знамо да онима који љубе Бога све помаже на добро (Рим. 8, 28). Дакле, нема простора за болесну обесхрабреност.
Како Ви лично доживљавате ово искушење пандемије?
Што се мене тиче, тo искушење ми је од помоћи. Чезнуо сам да поново нађем молитву коју сам имао раније, са којом бих могао да прођем кроз цео свој живот од рођења до сада, захваљујући Богу за сва Његова доброчинства знана и незнана; са којом бих, исто тако, могао да прођем цео свој живот кајући се за све моје грехове и безакоња. Дивно је када у молитви можеш да прелетиш читав свој живот и изнесеш све пред Бога, истрајно се молећи. Тада осећаш да се твој живот искупљује. То је разлог због кога ми ова ситуација заиста помаже. Нисам у паници, већ тужим ради греха свога (Пс 38, 18).
Мере које прописују државне власти могу нам се учинити као гушење верске слободе. Како да се верујући човек носи са таквим околностима?
Не би требало да се опиремо мерама које предузима држава, у циљу сузбијања несреће коју видимо у животима многих људи. Погрешно је ићи против државне власти. Требало би да поступамо онако како она каже, јер не тражи од нас да се одрекнемо своје вере, већ само да предузмемо неке мере за опште добро свих људи, да би ово искушење прошло – а то није ни мало неразумно. Није поштено да их не послушамо, јер када се разболимо одлазимо у државне болнице, а тамо ће они преузети све наше здравствене трошкове и болничку негу. Зашто онда да их не слушамо?
То је Христов карактер, који је Он, као Бог, показао у свом животу на земљи, а таква је и апостолска заповест коју смо примили: „Да будемо покорни и послушни поглаварствима и властима, спремни за свако добро дело; никога да не ружимо, да се не свађамо, да будемо благи, показујући сваку кротост према свима људимаˮ (Према: Тит. 3, 1 – 2); и Будите, дакле, покорни сваком реду људском, Господа ради: ако цару, као господару… (1. Пет. 2, 13 – 17). Ако се не повинујемо представницима власти који не траже много, како ћемо се повиновати Богу, Који нам даје божански Закон, много узвишенији од било каквог људског закона? Ако држимо Закон Божји, налазимо се изнад људских закона, као што су говорили бранитељи хришћанства другог века, у доба Римског Царства које је гонило хришћане.
Изненађује то што у земљи у којој живимо, Великој Британији, видимо како фудбалери показују такву разумност и расудљивост да су се први повукли из својих активности, покоравајући се указима власти о мерама заштите. Било би жалосно да ми, верујући људи, не достигнемо меру фудбалера и не покажемо исту такву послушност властима, за којe се наша Црква моли.
Чини нам се да хришћанима најтеже пада могућност укидања свете Литургије, која је центар нашег живота. Ако се тако нешто догоди, како то да осмислимо?
Ако од нас затраже да прекинемо богослужења – просто се предајмо томе и благосиљајмо Промисао Божју. Осим тога, то нас подсећа на древни обичај Отаца у Палестини: у Великом посту, на Сиропусну недељу, након заједничког опраштања, они би излазили у пустињу и проводили четрдесет дана без Литургије. Пребивали су само у посту и молитви, да би се припремили и вратили на Цвети, како би побожно прославили Господња страдања и Његово Васкрсење. Према томе, садашње околности приморавају нас да поново проживимо оно што се збивало у недрима Цркве древних времена. Другим речима, да живимо више исихастичким животом, уз више молитве, која ће надокнадити недостатак Литургије и припремити нас да са већом чежњом и надахнућем прославимо страдања и Васкрсење Господа нашег Исуса Христа. Ово искушење ћемо преокренути у победу исихазма. У сваком случају, шта год да Бог допусти у нашем животу, то чини по својој доброти на корист човеку и никада не жели да науди своме створењу.
Свакако, ако будемо били лишени Литургије на дуже време – издржаћемо и то. Јер, шта примамо на Литургији? Причешћујемо се Телом и Крвљу Христовом, пуним благодати. То је за нас велика част и на велику нам је корист; али исто тако, благодат Божју примамо и на разне друге начине.
Можете ли нам нешто више рећи о томе? Тачније, шта конкретно можемо да чинимо ако нисмо у могућности да присуствујемо светој Литургији?
Када се молимо Исусовом молитвом пребивамо у Божјем присуству, са умом у срцу призивајући свето Име Христово. Будући неодвојиво од Његове Личности, божанско Име нам доноси благодат Христову и приводи нас у Његово присуство. Ово очишћујуће присуство Христово чисти нас од наших безакоња и грехова, обнавља нас и просветљује наше срце, како би се у њему изобразио Лик нашег Бога, Спаситеља Христа.
Уз то, сваки пут када покажемо добро настројење према нашим ближњима, Господу је то веома угодно. Он сматра да смо то учинили у Његово Име и награђује нас. Показујемо добро настројење према ближњима и Господ нас награђује својом благодаћу. То је други начин како можемо да живимо у присуству Господњем. Можемо задобити благодат Господњу и помоћу поста, милостиње и сваког доброг дела.
Стога, ако смо принуђени да избегавамо заједничка окупљања у цркви, можемо бити уједињени у духу кроз ове свете врлине, познате унутар Тела Христовог, свете Цркве, које одржавају јединство верних са Христом и осталим члановима Његовог Тела. Све оно што чинимо за Бога јесте Литургија, јер служи нашем спасењу. Несумњиво, света Литургија је велики догађај у животу Цркве, у којој верни имају могућност да свој мали живот мењају за бесконачни живот Божји. Међутим, снага овог догађаја зависи од наше припреме, коју остварујемо уз помоћ свега поменутог – молитве, добрих дела, поста, љубави према ближњима, покајања.
Шта бисте нам укратко поручили за крај?
Драга моја браћо, није потребно да узимамо на себе херојска дела исповедништва против власти, због заштитних мера које предузима за добро свих људи. Не би требало ни да очајавамо, већ да мудро изналазимо начине да не изгубимо живо заједничарење са Христовом Личношћу. Ништа нам не може наудити, једноставно морамо бити стрпљиви за неко време, све док Бог, видећи наше стрпљење, не уклони све препреке и свако искушење. Тада ће нам поново сванути радосни дани и прослављаћемо нашу заједничку наду и љубав коју имамо у Христу Исусу.
Архимандрит Захарија
17. март 2020. године, Есекс, Енглеска
Превод са енглеског: сестринство манастира Светог Стефана, Врање
Извор: http://www.eparhijavranjska.org
