Крст је чувар све васељене,
Крст – красота Цркве,
Крст – утврђење верника,
Крст – слава анђела и рана демона.
На јутрењу треће недеље Часног поста пред верне се износи Часни Крст Господњи и поставља се у средиште храма, где остаје током читаве четврте седмице поста. Овај свештени обичај установила је света Црква још од давних времена, желећи да своје стадо утеши и укрепи на половини тајанственог великопосног путовања, указујући нам како на страдање Господње, још више на велику наду Васкрсења која сија у подножју Крста.
До овог тренутка, наше путовање било је обележено напором личног подвига, трудом око сагледавања сопствене огреховљености, а од сада постајемо свесни да без Господа не можемо чинити ништа, и да само у Његовој Крсној жртви сви наши мали подвизи и жртве добијају своје испуњење. Без Христовог Крста који спасава, никакав наш индивидуални напор не би уродио плодом, осим плодом гордости и самољубља. Гледајући на Крсту Њега – страдајућег Бога, човеков ум и срце се облагодаћује ничим заслуженом милошћу са висина и са стрепњом и радошћу почиње да сагледава и будуће Васкрсење. Зато није случајно да у богослужбеној химнографији ове недеље преовладавају теме које доносе предосећај васкршње радости и победе Живота над смрћу и страдањем, јер тек у светлости Васкрсења страдање добија свој смисао и не може се ни замислити ни проживети без Васкршње светлости. Тек у Васкрслом Христу сазнајемо Тајну Крста и њен значај у Божанском Домостроју спасења. На плану личности, ова истина нас упућује на то да сваки човек треба да следи свој – само њему од Господа дат – пут Крста, јер он неминовно води ка Васкрсењу.
Потребно је са Христом се сараспети, да би се са Њим и саваскрсло, јер, колики год да је ово парадокс у очима света – пут Крста је и пут Славе. Свети Јован Златоуст говори нам о томе овим речима: „Христос није допустио да Крст на земљи остане, него га је са Собом узео и на небо вазнео […] Јер ће са Њим и Крст доћи при Његовом славном Другом доласку” (Свети Јован Златоуст, Празничне беседе). До тада, Бог Који страда, Распети Бог остаје Тајна која ће увек надилазити логику људског разума и пред чијом величином човеков ум и срце може само смирено ћутати.
Приредила вероучитељица Јелена Лалић
