Некада су у божићној ноћи и деца и одрасли чекали да се на небу појави прва звезда. Кад би се звезда појавила настајала је празнична радост. Групице деце, замотане у одећу до очију, ишле су, славећи Христа, певајући једноставне песмице о Витлејему, о мудрацима, о пастирима на пољу, о анђеоској песми која се лије са ноћног неба.
Све је то одбачено, проглашено „сујеверјем“, „раскринкано“ као непотребна и штетна „бајка“, обасуто подсмесима, презиром и злобом. И, шта? Да ли је постигнуто нешто ново, ваљано, добро? У име „стварности“ уклоњена је „бајка“, а притом је сама стварност учињена тако једнолично сивом, баналном и досадном! Али, право чудо, можда, није у томе што је све то успело, већ управо у томе што није успело до краја и што, живећи у свету машина, окружени буком непрестаних градилишта, у свету принудне једноличности и свођења свега на економију и чувену „науку“, људи у себи свеједно настављају да очекују нешто, да трагају за нечим другим.
Како је то чудно: тако моћна власт, а чега се боји? Божићне ноћи, песника и уметника, усамљеног мислиоца, речи, мисли и духа. Боји их се и бори се против њих, и борећи се већ пола века, никако не успева да их уништи. Живи у страху, затвара сва врата и прозоре, проглашава злочинцима и лудацима оне малобројне појединце који говоре: „Постоји дух, постоји душа, постоји слобода, постоји небо, постоји Бог, постоји људски живот независан од политике, економије и остале социјалне машинерије, и у њему је сав смисао, сва радост света“. Али, страх се може имати само од нечега моћног. То што усамљени писац у очима целог света побеђује моћну власт, као морално надмоћнији од ње, то што милиони људи настављају да живе са вером у Дете које се родило у Витлејему – то је веће чудо 20. века него сви летови у космички простор заједно.
Али, све је то, заправо, продужетак онога што се догодило прве божићне ноћи, и то су знала чак и деца која су из века у век једном годишње чекала да се на зимском небу појави прва звезда. Победа духа над силом – то је, у неколико речи, смисао и садржај тог знања. Дете, слабо и немоћно, за чије рођење се није нашло места у граду, сиромаси и пастири, тројица чудака мудраца… А затим кратак живот без крова над главом и заштите, као и на почетку, неколико речи о Богу и духу, о Царству љубави, радости, слободе… И страшни крај, страдање од те исте силе која сматра да јој је потчињено све на земљи.
Е, ево, скоро две хиљаде година касније – те исте речи, та иста истина, та иста неуништива слобода духа… Падале су и распадале се највеће државе, нестајали су читави народи, оне који су заповедали милионима људи развенчавали су и проклињали њихови наследници – све у име те исте силе, те исте наредбе: „Покорите се, схватите своју слабост, уверите се да је моћ наша“. Али, онај ко је у име љубави, духа и слободе тој сили говорио „не“, увек је бивао јачи, увек је побеђивао. Побеђује и сада, тајно, често незнано свету, јер једино он има истинску силу којој није потребна ни пропаганда, нити насиље.
Протопрезвитер Александар Шмеман, Беседе на Радију-Слобода 5, Каленић, Крагујевац 2018, стр. 187-189.
