Празник Ваведења Пресвете Богородице и три јеванђелске приповести били су полазиште за разговор у студију са протонамесником Миодрагом Андрићем и катихетом Милованом Крстићем. Догађај увођења Пресвете Богородице у храм за нас хришћане представља символ целокупног нашег труда на путу ка спасењу. Ако су људи, према речима Јустина Ћелијског, храмови Духа Светога, поставља се питање како ми то постајемо и остајемо? На том тешком путу ми смо увек онакви какав је Јаир, а као узор треба да нам послужи жена која, захваљујући својој вери у Господа, бива излечена од тешке болести крвоточења. Када Христос буди уснулу кћер неко се из гомиле света цинично смеје. Да ли и данас људи око нас тако реагују, бивајући сасвим задовољни удобним животом налик оном у земљи гадаринској? Промишљајући о причи чији су главни протагонисти богаташ и убоги Лазар, не чини ли нам се да су оне мрвице које падају са трпезе заправо духовна храна која је свима потребна, а која се најчешће састоји у једноставним стварима – мрвици пажње, бриге или нежности према ближњем?
