Султанија Мара Бранковић много је волела свог пасторка Мехмеда, дете које јој је Бог на известан начин даривао. Мара је Мехмеда волела чак и када је постао страшни Фатих. А он, окрутни Освајач, вероломан и свиреп, гајио је дубоко поштовање и нежност према „првој међу хришћанским племкињама, мојој милој мајци Деспини Хатун“. Његова љубав заварала је толике француске и италијанске путописце и саме турске хроничаре који повероваше да га је Мара заиста под својим срцем носила 9 месеци. Вратила се Мара из Србије у Турску. Отишла у Једрене на двор вољеног пасторка, који ју је примио с пуно поштовања. Даривао јој је бројне поседе, који су јој омогућили да живи слободно и достојанствено. Двор у Јежеву постао је стециште бројних хришћана, ту је Мара школовала девојке да постану монахиње, ту је издавала повеље светогорским манастирима. Млечани и Дубровчани су знали за Мехмедову љубав према помајци, зато су јој се обраћали сваки пут када је требало решавати важна питања. А она, мудра и достојанствена, никада није изневерила Мехмедово поверење. У овој емисији говоримо о њеним односима са светогорцима и цариградским патријарсима, о томе како је утицала на избор васељенског патријарха Дионисија I. О томе како је помагала хришћане поштујући обичаје исламског света. О томе како је повратила депозит београдског митрополита Григорија чуван у Дубровнику. И како је ступила на Свету Гору носећи дарове Света три Краља. Када се страшни Фатих упокојио, његов син Бајазит II, Марин унук по срцу, изјавио је: „понос хришћанског народа, моја дадиља госпођа царица – нека је вечна њена честитост“. Заложио се тада млади Бајазит за права Хиландара, који се борио за своје пашњаке. Као зрела жена Мара је одабрала Турску и породицу која јој у раној младости беше наметнута. Упокојила се на Крстовдан, 14. септембра 1489, спокојна јер је за два света, којима је подједнако припадала, чинила најбоље што је умела, док су њеном племенитом душом одзвањала црквена звона.
