Шта је темељ духовности?
То је смирено признавање сопствене огреховљености, и да човек бар свесно не оправдава самога себе када је крив и када му због тога приговарају. То је да не тражи за себе оправдање и када није крив и када га за нешто оптужују. Никако не треба да тражимо оправдање за своје грехе и да то сматрамо природним.
Свети Јован Кронштански
О крсту
Мали крстови, који се носе око врата, наш су крст и штите нас у животу. Само Христов Крст био је страшно тежак, јер Христос – из велике љубави према нама – није желео за Себе да се користи Својом божанском силом. И тако, Он носи терет крста целога света и, Својом божанском помоћи и слатком утехом, нама олакшава терет патњи и искушењâ. Добри Бог устроји за свакога по један крст у складу са његовом издржљивошћу, не зато да би се мучио, него зато да би се – уз помоћ тог крста – узнео на небеса, јер, у суштини, крст представља лествице које воде у небеса.
Свети Јован Кронштански
Како се борити против злопамћења?
Ако те неко разгневи или те ожалости на неки начин, ти се, по речима светих Отаца, помоли за њега као за неког ко ти је причинио велику корист. Моли се из свег срца и говори: „Боже, помози брату моме и мени, ради његових молитава“. На тај начин, човек се моли за свога брата, а то је знак самилости и љубави; тако се смирава, молећи помоћ ради његових молитава. А где је самилост, љубав и смирење – шта ту могу да учине раздражљивост или злопамтљивост, или друга страст?
Преподобни ава Доротеј
О славословљу на почетку свете Литургије
Почетак свете Литургије чини славословље: „Благословено Царство Оца и Сина и Светога Духа“. Разговор са Богом јесте благодарење, славословље, исповест, молитва. Прво од свих је славословље, и то најпре зато што је благодарним слугама својствено да, приступајући господару, не износе одмах на почетку оно што њима припада, већ само оно што искључиво господару приличи. Такво је, заправо, славословље. Наиме, онај који иште, чини то јер хоће своје стање да учини бољим; ко се исповеда, оптужује себе јер жели да се тако ослободи од зала; а онај који благодари, јасно је да се радује због својих добара, те због тога благодари ономе који му их је подарио; но, онај који славослови – оставивши по страни себе и све своје – славослови Господа због Њега Самога, и због Његове силе и славе. Коначно, и сама природа и поредак ствари захтевају да овде славословље буде на првом месту. Јер, чим приступимо Богу, сместа постајемо свесни неприступности Његове славе и Његовог величанства, те отуда долази наше чуђење, дивљење и слична осећања; стога је сасвим природно да томе следи славословље.
Свети Никола Кавасила
