Кантакузина Бранковић, грофица Катарина Цељска
Кантакузина Бранковић, грофица Катарина Цељска, била је млађа Ђурђева и Иринина кћи, рођена вероватно 1419. године. Као тринаестогодишњакиња испрошена је за Улриха II, потомка моћних грофова Цељских, чија је тетка Барбара била угарска краљица. Кантакузинино и Улрихово венчање прослављено је 20. априла 1434. године у Смедереву. Српски летописац кратко бележи: „Удаде деспот Ђурађ кћер своју Кантакузину за Орлиха.ˮ Чувени италијански хуманиста Енеја Силвије Пиколомини, потоњи папа Пије II, за Ђурђеву кћер вели да је била лепа и честита. Савременици су Улриха описивали као високог и стаситог мушкарца, неговане косе и крупних, подбулих и крвавих очију. Премда храбар и интелигентан, био је хировит и непостојан, „неуморно радан, незасит при уживању, неверан и безверан, неискрен и варалица, похлепан, расипан, брз при говору и при делу.ˮ Грофови Цељски дозволили су младој невести да у њихов дом доведе православне духовнике. Писац Цељске хронике казује: „Није била наше већ грчке вере. Живела је у својој вери и имала је попа и капелана своје вере и ретко је била у цркви на нашој миси.ˮ Ипак, морала се навићи на обичаје који су владали у латинском свету, на навике Цељских, немачки и латински језик. У новом дому прозвана је Катарина, грофица Цељска. Западни писци сачували су спомен о Катарини, не и о Кантакузини. Улрих и Катарина добили су синове Ђурђа и Хермана који су умрли у детињој доби, док је кћи Јелисавета као тринаестогодишња девојчица умрла од куге 1455. године на дедином двору у Смедереву, не дочекавши да постане невеста угарског престолонаследника Матије Корвина. Грофица Катарина углавном је живела у Загребу, у древном замку Арпадоваца у близини цркве Свете Катарине, добро утврђеном и окруженом јарком у кога се ступало преко моста. Успоставила је срдачне односе са житељима Градеца (Грича), који су је називали кнегињом и баницом и својом љубљеном господарицом. Улрих, често одсутан због бројних обавеза и распусног живота, ценио је своју супругу и препуштао јој је бригу о пространим имањима Цељских. Она се ослањала на помоћ немачких управника и кастелана, међу којима је било и неколико Срба, као и на мањи одред војника Рашана доведених из Србије. После свирепог убиства Улриха Цељског у Београду, у новембру 1456. године, Катарина је остала потпуно сама. Наредних година борила са да сачува поседе Цељских од грамзивих напада угарске властеле, међу којима су предњачили Франкопани и грофови Горички. Напослетку се склонила у град Београд у Фурланији, где су јој друштво правили брат Стефан Слепи и снаха Ангелина са децом. Напослетку, 1469. године запутила се сестри Мари у Јежево. Време проведено у Турској није протекло без трзавица. Доживела је да је због клевета братанице Маре, Лазареве кћери, Мехмед II баци у тамницу из које се после извесног времена избавила. Сестру Мару надживела је за око пет година.
