Јелена Балшић
Јелена Балшић била је трећа кћи кнеза Лазара и кнегиње Милице, рођена у Прилепцу 1368. године. Одрастала је на двору у Крушевцу посматрајући уздизање Лазаревог престоног града, симбола Моравске Србије. У родитељском дому стекла је добро образовање, окружена велможама и угледним духовницима, у друштву мајке Милице и рођаке Јефимије под чијим утицајем је развила љубав према писаној речи, књигама и уметности. Много касније савременици су Јелену описивали као жену необичне лепоте и изузетне интелигенције. Удавала се два пута. Њен први супруг био је Ђурађ II Страцимировић Балшић, „самодржавни господин све зетске и поморске земљеˮ, с којим је имала сина Балшу III. Други њен супруг био је босански војвода Сандаљ Хранић. Већ за живота првог супруга Јелена је показивала дипломатску умешност и мужаствену одлучност када је требало бранити народ, државу и цркву од Османлија, Млетака и обласних господара. Између смрти Ђурађа II Балшића (1403) и удаје за Сандаља Хранића (1411) Јелена је чврсто стајала уз свог болешљивог сина Балшу III. Било је то време Првог скадарског рата који су зетски господари водили против Млечана у намери да одбране наслеђе Балшића. Почетком августа 1409. Јелену је у званичну аудијенцију примио дужд Микјеле Стено. Том приликом оставила је снажан утисак на све присутне. Удајом за моћног Сандаља Хранића сину Балши обезбедила је чврст ослонац до краја његовог кратког живота окончаног на ујаковом двору, 28. априла 1421. године. Деспот Стефан је вољеног сестрића „с великим љубочашћем и жалошћуˮ сахранио у Београду. Балша је за јединог наследника своје имовине одредио мајку Јелену. Пошто је изгубила и другог супруга, Јелена је последње године живота провела у Зети. На острву Горици (данас Бешка) обновила је цркву Светог Ђорђа и подигла малу једнобродну цркву посвећену Пресветој Богородици да би у њој била сахрањена. Тих година дописивала се са угледним духовником Никоном Јерусалимљанином и тако је настао Горички зборник. Упокојила се почетком марта 1443. године.
Први део:
Други део:
