Принцеза Оливера Хребељановић
Принцеза Оливера била је најмлађа кћи кнеза Лазара и кнегиње Милице, рођена око 1376. године. У време очеве погибије на Косову имала је око тринаест година. Њена мајка смогла је снаге, уживајући подршку патријарха Спиридона, свештенства и верне властеле, да на државном сабору донесе одлуку о прихватању вазалног положаја према султану Бајазиту I, човеку који је заувек изменио судбину њене породице и народа. Најтеже јој је пала одлука да кћер мезимицу „даде Амиру великом, да би било спасено христоименито стадо од вукова, који су га клали.ˮ Недуго потом, 1390. или 1391. године Оливера се у пратњи млађег брата Стефана запутила на Бајазитов двор. Њен брак обавијају бројне легенде. Захваљујући лепоти, домишљатости и храбрости, постала је омиљена Бајазитова жена, у чему јој је помогло и њено порекло. Она није била обична харемска робиња, већ принцеза, кнежевска кћи, потомак Немањића. Турски хроничар Ашик-паша Заде говори о великом, премда из његовог угла гледања погубном утицају који је Оливера вршила на Бајазита. Данас се наслућује да су Оливера и Бајазит имали две кћери. У Бајазитовом табору код Ангоре, у јулу 1402. године, налазила се и његова љубимица Оливера, која је након пораза турске војске заједно са супругом допала монголског ропства. Бајазит је као заробљеник извршио самоубиство, после чега за Оливеру више није било места у Турској. Кнез Стефан, привржен најмлађој сестри, упутио је Турчина Ајдина на двор кана Тамерлана, који је драгоцену заробљеницу одмах ослободио и тако се Оливера вратила у Србију. Од тог времена извори је бележе под именом Деспина. Време је проводила у Београду, на двору брата деспота Стефана, а након његове смрти живела је између Смедерева, у коме је столовао њен сестрић деспот Ђурађ Бранковић, Зете, у којој је боравила у друштву сестре Јелене, и Дубровника. Дубровчани су Деспину необично ценили и називали је царицом чувајући успомену на њеног покојног супруга, некада моћног владара. Међу живима последњи пут се помиње у лето 1443. године.
