ВЕЧЕРЊА И ИЗНОШЕЊЕ ПЛАШТАНИЦЕ

Вечерња Великог петка служи се у трећи час дана, тојест у време распећа Спаситеља. Она, казујући о ономе шта се дешавало у тај час, у верницима ублажава агонију због Христовог страдања, смрти и погреба. Све оно ка чему је водила ноћ која је претходила Христовом страдању, све то се сада остварује. Чаша за коју се Господ моли да га мимоиђе, сада је ту; Он је испија до дна, до смрти, до силаска у ад и погребења. Христос оставља своје ученике са срцем које је искидано тугом; чаша сладосног пића вечног живота на Вечери Господњој, сада је за Христа и Пресвету Богородицу чаша смртне жалости. Да би напунио ту чашу, Богочовек је требао бити понижен; да би је оживотворио, Он је морао умрети; да би човека превео из смрти у живот, од земље ка Небу, Богочовек је морао да страда. Да би Адама избавио из ада, Сам Господ је морао сићи у тај бездан.
О свему овоме се јасно и недвосмислено говори у служби вечерње на Велики петак.
Господ је био распет пред смирај дана. Голгота је смирај Његовог овоземаљског живота. Христос је три и по године људе учио; смирај Богочовека био је, заједно са тиме, и смирај старог Адама и јутро Новог Адама, у коме је стари нашао нови живот, пакибитије и одећу нетрулежности. Распети је Својим распећем показао злобницима да је њихова злоба узалудна; показао је то и кроз молитву коју је проузнео Оцу за њих. Али и за њих, као и за небројене Христомрсце свнх времена, та молитва је због њихове мржње и непокајаности постала њихова преисподња.
Смрт и смирај, вече једног дана, постаје рођсње светлости, светлости вечног живота: „И светлост светли у тами, и тама је не обузе“ (Јн. 1,5). Заиста, тама вечери смираја Христовог није обузела Његову свагда постојећу светлост: „И Живи; и бијах мртав и ево жив сам у векове векова, и имам кључеве од смрти и пакла“ (Откр. 1,18).



Print Friendly, PDF & Email