У понедељак, 8. септембра 2025. године, у Светоуспенском храму у Тителу, свету заупокојну Литургију поводом упокојења протојереја Милоша Јевросимова, пароха тителског, служио је протојереј-ставрофор Бранко Ћурчин, умировљени свештеник, уз саслужење свештенства и ђаконства Епархије бачке. По заамвоној молитви, служен је мали помен новопрестављеном проти Милошу.
Чин опела над телом блаженопочившег проте Милоша Јевросимова служио је Његова Светост Патријарх српски г. Порфирије, уз саслужење свештентва и ђаконства више епархија Српске Православне Цркве. На крају чина опела, Његова Светост Патријарх српски г. Порфирије је изговорио беседу над одром новопрестављеног проте Милоша и, поред осталог, нагласио: „Ниједна мука, ниједан крст, ниједно искушење није ништа пред једним јединим непријатељем и невољом пред којом се налази сваки човек који је дошао у овај свет. Тај непријатељ се, браћо и сестре, свима је јасно, зове смрт. И смрт и није толико страшна као биолошки факат, као биолошка чињеница, као догађај у којем престаје да куца срце и да ради мозак, да дишу плућа некога човека. То је само тренутак. Смрт је непријатељ због тога што је она непријатељ љубави. Шта осмишљава наш живот? Најпре наша љубав према Богу, али и постојање у историји, љубав према конкретним људима. Сигурни смо да биолошки одлазак из овога света није крај, а ако очима вере отворимо речи Јеванђеља, ако кораком вере уђемо у храм и својим бићем учествујемо у светој Литургији, ако се причешћујемо Телом и Крвљу Христовом – ми истински живимо и знамо да смо постали Његови сутелесници и Његови сукрвници, а вером својом знамо да Он није само један од нас него да је Живи Бог. Данас смо овде сабрани пре свега да се помолимо за душу оца Милоша, нашег брата и саслужитеља, пријатеља и пастира ове парохије. Сигуран сам да већина од нас зна да се он радује данас. Вера којом је од своје најраније младости пошао за Христом и био спреман да све за Христа остави, а онда га је Господ удостојио, због такве тврде и чврсте вере, да буде Његов свештенослужитељ, да служи свету Литургију, да буде свештеник Олтара Божјег. Он се данас, сигуран сам, радује јер је ушао у радост Господа свога. И ако има само сенку нерасположења, тако да кажемо, то је због тога што види да ми, што је природно и нормално, тугујемо за њим. Али, ја верујем да ће Господ, због његове вере и његове љубави и молитава свих нас и најпре његових ближњих, и та туга са сваког срца бити укинута и да ће светлост која обасјава њега обасјати и срца оних који су његови најближи и да ће Господ дати утеху. А свима нама да ће дати снаге да се пробудимо, да живимо присније и присније, снажније и снажније Јеванђељем Христовим, знајући да је Христос Почетак и Крај, да је Он Алфа и Омега, да је Он наше огледало, знајући да без Њега не само да не можемо ништа, него да нисмо ништа, а да смо с Њим и свемоћни и постајемо људи Божји који овде и сада живе тајну Царства Небеског.ˮ
После обраћања Светејшег Патријарха, протојереј-ставрофор Владан Симић је прочитао телеграм саучешћа Његовог Високопреосвештенства Митрополита бачког господина др Иринеја.
Заупокојној Литургији и чину опела присуствовали су Јакоб Пфајфер, жупник оџачки и апатински, протојереј Михаил Холошњај, свештеник Гркокатоличке Цркве, г. Драган Божић, председник Општине Тител, многобројни свештеници, монаси, монахиње Српске Православне Цркве, као и верници из више места Епархије бачке.
После чина опела, тело новопрестављеног проте Милоша Јевросимова је сахрањено на Православном гробљу у Чуругу.
АТАМАН
(свештенику Милошу Јевросимову)
Идеш, Атамане, вечерас сâм,
а знам да си једва чекао да полетиш на крилима змаја
и станеш пред Трпезу на коју си позван,
да послужиш све оне са раскршћа сабране
и одевене у свадбене хаљине,
јер те дочекују да те заруче са Жеником,
којем си у загрљај трчао још као дечак.
Идеш, Атамане, вечерас јак,
а знам да су по бачким стрњикама утиснути кораци дечака,
налик Давиду, без праћке, али са Свеоружјем врлине људске,
која те носи и приноси као кâд,
нас који остајемо по равници расути
као семе о којем си бринуо.
И немој мислити да не знам, знам, Атамане, да си стигао тамо
где Серафими клештима угаљ са Престола приносе,
уснама које су љубиле и дрхтале
и знам да си у Винограду као плод Чокота
и светиљка нескривена и неугасива.
Одлазиш од бола и прилазиш радости,
којом си попут анђела надкрилио тугу земљане пакости
и којом си пркосио од јутрице до мрклице,
само зато што си знао, или ти је Неко шапнуо,
да се иза Тителског брега крије степеник којим си пошао
и који те је пред Лице Сверадости вечерас довео.
Радуј се радошћу којом те је Господ украсио,
јер си у загрљају те радости тело умирио,
а душом живнуо као змај!
Видимо се у Небеском Јерусалиму, знам.
Протонамесник Бошко Маринков
