Ја не само да сам идиот, него сам и бескористан!
Али искрено се дивим људима који су и паметни а и корисни (себи, ближњем или народу – свеједно). Као што памети има разних, тако има и разних корисности.
Може се бити користан само себи на корист. На пример, само-доказивање, само-промоција, само-задовољство собом итд. А другима – шта преостане.
Може се бити користан себи и својој породици. На пример, паметан и способан човек, „успео у животу“, стекао и за у себе и за на себе и за под себе. И још (оно једно једино мамино) дете послао на докторат на Стенфорд.
Има паметних који су корисни и Партији или партијама (како која дође они су корисни и искористе, како која оде они се „од-користе“ или се „рас-користе“).
Има паметних који су деценијама паметни и корисни „роду и народу“ а онда им досади да буду „широко познати у уском кругу“ и пожеле свесрпску популарност. Онда они често, нису себи корисни на материјалну корист, нису корисни у корист своје штете, него у корист сујете своје. И то је легитимно. Поштујем. Не срљам да подржим али поштујем.
Има такође људи који су паметни и корисни али „са стране“. Без прљања руку. Као два дивна старија човека у серији „Мапет шоу“ који из ложе са балкона, све виде, све схватају, не ћуте, не презиру, али са капљицом цинизма све прокоментаришу. И то је нека корист. И то поштујем. Мало ми је далеко то цинично чистунство, али поштујем.
Али има људи који су паметни, и покушавају да буду корисни – срчано и искрено. Без компромиса, без интереса, често на своју штету али чистог срца и без задњих мисли. Те највише поштујем. Чак им се дивим.
Велико поштовање имам и за људе који су паметни а бескорисни. Без обзира да ли су бескорисни зато што су лењи да буду корисни. Или зато што су толико паметни и „социјално интелигентни“ да не „трче пред руду“ и „прстима у очи“ онима од којих живе. Или зато што имају способност и таленат за област која није „ин“ и грантирана. Тако да не могу да се истакну, политички или медијски или клановски. И такви људи (вероватно) имају неко своје место у неком „домостроју националног спасења“ – свеједно да ли политичког, научног, молитвеног итд. Такви људи су они „скромни раденици“ само не рукама већ у академској и научној заједници, тихо без нарочите буке и трага, пишу своје научне радове, тихо, тихо (да неког не пробуде) говоре на неким научним конференцијама о „својој теми и губљењу времена“ и полако, самопрегорно и низ длаку, успевају да се полако „етаблирају“ у ауторитет који се „ником никад није замерио“.
Има људи који су паметни а бескорисни зато што по сваку цену желе да буду корисни на (једној од) погрешних страна. Они имају негде у свом „филму“ визију шта је корисно, тачније шта би могло да буде корисно кад би реалност била онаква каква није и никад неће бити. Тако да су бескорисни уз јак осећај да њихова корисност само што се није реализовала – чим они „објасне“ свима како би требало да буде и у том случају ће се пројавити и њихова корисност. А привремено су љути и на реалност и на друге који то не разумеју да ће се визија „пролазне бескорисности претворити у корисност“.
Не гадим се, a priori, ни глупих идиота који су корисни. Често такви мењају свет. Човек може бити идиот али поштен, радан, искрен, простодушан и чистог срца. И такав ће бити на корист заједници и за поштовање.
Има, пак, идиота који су корисни али и препредени. Они су најопаснији. Њихов грех и штетност нису ни глупост ни корисност већ препреденост у којој мисле да су паметни и да ће „надиграти коцкарницу“ и крупијеа. Тако се и каже: „препреденост је памет глупих“. То је највећа опасност. Лако је бити користан идиот, али је тешко и душе-погубно бити при том и самоуверен и препреден. Такве не само да не поштујем већ их се и плашим. Они су опасни и по себе и по ближње.
Зато и само зато, кад сам већ идиот – ја више волим да будем опрезан и не верујем себи превише. Боље је да будем бескористан идиот. Зато и јадикујем.
Слободан Стојичевић
Извор: https://pokretzaodbranukosovaimetohije.rs/
