Александријски патријарх Теодор је писмом одговорио на апел Његове Светости Патријарха српског Порфирија у којем се Његова Светост патријарх Порфирије заузима за митрополита Павла из Украјине који је неправедно затворен док су верници у Украјини изложени прогону, а њихова људска права се свакодневно крше.
Овај племенити, дубоко хришћански и заиста хумани гест Његове Светости патријарха Порфирија, да апелује на савест светских верских лидера у име оних који су прогоњени због своје хришћанске вере и припадности јединој канонској Православној Цркви у Украјини (Украјинској Православној Цркви) одјекује у срцима свих верујућих. Али, на жалост, изгледа не баш толико у срцу александријског патријарха.
Просто је запањујуће да је александријски патријарх искористио овакву прилику, апел који се односи на страдање верног народа Украјине, само да би скренуо пажњу на себе и закукао због наводне инвазије Русâ на његову јурисдикцију. Он упоређује стварно страдање верника у Украјини са наводним страдањем своје духовне пастве, само зато што је део његове пастве прешао под руску јурисдикцију, потпуно добровољно и самоиницијативно.
Александријски патријарх је први нарушио територијалну јурисдикцију Руске Цркве признавањем нелегитимне црквене организације за легитимну Цркву у Украјини. Због тога су се нека његова духовна деца побунила, сматрајући његове поступке неканонским, и затражила да буду примљени у Руску Цркву. Руси су чекали две године пре него што су примили свештенство и народ који су из горе наведеног разлога напустили јурисдикцију Александријске Патријаршије.
Невероватно је да се један православни предстојатељ тако високог ранга, као што је патријарх александријски, спустио на ниво јефтиног покушаја да најсветију Српску Православну Цркву увуче у спор који он лично води са Руском Православном Црквом – спор изазван и покренут, треба додати, управо лично његовим поступцима – и да све ово покуша да постигне користећи праведно заузимање Патријарха српског за брата епископа који је у затвору насупрот свим нормама које владају у цивилизованом свету.
Зар је институционално Православље заиста нарушено до те мере да може да толерише егоизам ових размера и потпуно одсуство било каквог осећаја за правду, па да се изјаве, као што је ова Патријарха александријског, шаљу широм света без трунке стида? Како се могу упоредити пљачка и паљење храмова, премлаћивање и терорисање свештенства и верника, лишавање грађанских и људских права па и држављанства, депортације, рације, затварања и слично у Украјини, са добровољним преласком једног броја свештеника у другу јурисдикцију?
Ако александријски патријарх жели да разговара о страдању своје пастве, можда би могао да наведе примере како је управо његово свештенство забранило „својој пастви“ приступ једином извору воде за пиће као казну за прелазак у другу јурисдикцију. Или, можда, да каже како су неки узимали антиминсе који припадају Руској Цркви само да би их фотографисали и исмевали се или како су његови епископи на разне начине вршили одмазду над свештенством и паством и да наведе многа слична кршења њихових права, па чак и основног људског достојанства.
Али не, александријски патријарх је уместо свега овога изабрао да јавно прозове и скоро осуди Његову Светост Патријарха српског због његовог позива да се поштују људска права неправедно осуђеног брата у Христу, свештенства и верника, страдајућег Тела Христовог у Украјини. На велику жалост и срамоту, александријски патријарх је искористио ову прилику да на најсрамнији и најнепристојнији начин каже: what about me?
Ведран Гагић
What about me?
Patriarch of Alexandria Theodore responded with a letter to the appeal of His Holiness Serbian Patriarch Porphyry, in which His Holiness Patriarch Porphyry intercedes for Metropolitan of Vyshgorod and Chernobyl Pavel from Ukraine, who is unjustly imprisoned while the faithful in Ukraine are being persecuted and their human rights violated on a daily basis. This noble gesture, deeply Christian and indeed humane, by His Holiness Porphyry, to apeal to the consciousness of world religious leaders on behalf of those who are being persecuted on the basis of their Christian faith and membership in the only canonical Orthodox Church in Ukraine resonates with every faithful heart. But it seems not so much with that of the Patriarch of Alexandria.
It is simply astonishing that the Patriarch of Alexandria utilised such an occasion, an apeal relating to the suffering of the faithfull people of Ukraine, only to call the attention to himself and to wail about the suposed invasion of his jurisdiction by the Russians. He compares the suffering of the faithful in Ukraine to the alleged suffering of his flock, some of whom, parenthetically, moved over to the Russian jurisdiction completely voluntarily and of their own initiative. The Patriarch of Alexandria was the first to violate the teritorial jurisdiction of the Russian Church with his recognition of an illegitimate churchlike organisation for the legitimate Church in Ukraine. Because of this, some of his flock deemed this action uncanonical, dissented and asked to be accepted into the Russian Church instead. The Russians waited for two years before receiving the clergy and people who left the jurisdiction of the Patriarchate of Alexandria for the said reason.
It is hard to believe that an Orthodox Primate of such a high rank as the Patriarch of Alexandria would stoop to a level of a cheap attempt to involve the Most Holy Serbian Orthodox Church into a dispute that he personaly has with the Russian Orthodox Church. A dispute caused, one must add, by his own actions alone. And furthermore, to attempt all this over such an uncontroversial issue as intercession by the Serbian Patriarch for a brother bishop who is imprisoned in violation of all civilised norms.
One cannot but wonder whether institutional Orthodoxy is really impaired to such a degree that it can tolerate egoism of this magnitude coupled with a complete absence of any sense of justice, where such utterances as those of Patriarch of Alexandria can be put in writing and dispersed worldwide without as much as a trace of shame? How can the looting and burning of temples, beating and terrorising the clergy and the faithful, deprivation of civil and human rights and even citizenship, deportations, raids, imprisonments, and the like, ever be compared to a voluntary transfer of a number of clergy to another jurisdiction?
If Patriarch of Alexandria wishes to talk about the suffering of his flock, he could perhaps cite examples of how he forbade “his flock” access to the only well of drinking water as a punishment for moving to another jurisdiction. Or, perhaps how some stole Russian antimensions only to take pictures and mock them, or how his bishops retaliated against disenting clergy in various ways, and many similar violations of their rights and even basic human dignity.
But no, the Patriarch of Alexandria instead chose to publically call out and almost condemn His Holiness the Serbian Patriarch for His apeal to respect the human rights of an unjustly condemned brother in Christ, other clergy and faithful, the suffering Body of Christ in Ukraine. Patriarch of Alexandria used this most solemn occasion in the most shameful and unbecoming manner to simply say: “what about me”.
Vedran Gagić
Извор: https://spc.rs
