Желећи да читаоцима приближимо значај појања у богослужењу Православне Цркве, поставили смо следеће питање протојереју Велимиру Врућинићу:
Можете ли нам објаснити каква је улога појања у богослужењима наше свете Цркве?
Појање је још у раном хришћанству било заступљено као саставни део богослужења. Господ Исус Христос и Његови ученици, као што Јеванђеље сведочи, служили су се појањем на својим сабрањима. Свети апостоли и јеванђелисти Матеј и Марко пишу да су, после Тајне Вечере, Христос и Његови ученици „отпојали хвалуˮ и изишли на Маслинску Гору (Мат. 26, 30; Марк. 14, 26). Апостол и јеванђелист Лука, описујући исти догађај мало детаљније, каже: „А када се Он већ приближи подножју Горе Маслинске, поче све мноштво ученика у радости хвалити Бога громким гласом за сва чудеса која видеше, говорећи: благословен цар који долази у име Господње! Мир на небу и слава на висинама!ˮ (Лук. 19, 37). Апостол Павле, пишући Ефесцима, саветује: „Говорећи међу собом у псалмима и химнама и песмама духовним, певајући и појући Господу у срцу своме; захваљујући свагда за све Богу и Оцу у име Господа нашега Исуса Христаˮ (Ефес. 5, 19). Затим исто понавља пишући Колошанима: „Реч Христова нека обитава у вама богато, у свакој мудрости учите и уразумљујте себе: псалмима и славопојима и песмама духовним, у благодати певајући Господу у срцима својимˮ (Кол. 3, 16). У Посланици Јеврејима апостол Павле наводи Давидов псалам: „Објавићу Име Твоје браћи својој, усред сабора песмом ћу те величатиˮ (Јевр. 2, 12). Из ових речи јасно видимо да је апостол Павле сматрао да је појање прикладан начин прослављања Бога. Да би се избегло естетско уживање у појању, он наглашава неопходност унутрашњег расположења побожности, тојест потребу да појање буде „у срцу свомеˮ. На овај начин, литургијске песме доживљаване су као „духовни принос, духовна жртваˮ, што је и било у складу са Христовим учењем о „обожењу у духуˮ (Јов. 4, 23).
Сходно древном Предању Цркве, црквено појање се произносило једногласно, а не вишегласно, што је новија пракса. То значи да појци при појању сви заједно поју једним гласом, односно, према речима светог Јована Златоуста, „као да сви њихови гласови долазе из једних устаˮ. Важно је напоменути да је у првих десет векова и западно хришћанство неговало искључиво једногласно црквено појање. Вишегласно појање потиче са Запада и од 18. века је присутно у Руској Православној Цркви, да би касније почело да се употребљавало и у осталим Православним Црквама.
Према светом Амвросију Миланском, једногласно појање је деловало и на саме појце као „залог мира и слогеˮ, док свети Василије Кесаријски ову идеју још више развија, питајући се: „Ко може да сматра за непријатеља онога са ким пева хвале Богу једним гласом?ˮ Свети Оци првих векова хришћанства, као контраст паганској музици су често истицали лепоту и сладост људског гласа коју ниједан инструмент није могао да надмаши. Инструменти су сматрани беживотним и бездушним, док је људски глас био живо средство прослављања Бога. Међутим, са мелодијским развојем литургијских песама, током 4. и 5. века, поједини Оци Цркве почели су да се прибојавају да би молитвени карактер појања могао да трпи због претеране уметничке разраде мелодија. Они су се бринули да естетско у богослужењу не преовлада на штету душâ. Тако, свети Јован Златоуст, алудирајући на ово, примећује да Бог апсолутно нема потребу за појањем већ га је само допустио као уступак људској слабости, јер Он на тај начин „жели да људима дâ могућност да Га прослављају… и жели наше спасењеˮ.
На Западу се овом темом доста бавио блажени Августин, који је сматрао да не треба допустити лепоти мелодије да постане главна брига црквеног појања. У својим Исповестима он сведочи да се колеба између опасности од чулног задовољства и искуства целомудрености, али да радије одобрава обичај појања у Цркви, пошто оно што се допада ушима слабог духом, може да подстакне побожност. Овај став је коначно и озваничен око 400. године 97. каноном светог Василија Кесаријског, који наводи да „они који певају псалме у олтару не треба да их певају са задовољством већ са мудрошћуˮ. На тај начин се од светих Отаца Цркве појање доживљавало првенствено као начин за дубље усвајање божанске мудрости, да би верни, како каже свети Василије Кесаријски, наслађујући се мелодијама, „са лакоћом и пријатношћу неприметно примали и корист од речиˮ. Поред овога, појање је било неопходно и ради неговања врлинског живота.
После Миланског едикта 313. године, услед нескривеног покровитељског става цара Константина према хришћанству, започета је изградња величанствених храмова у којима се богослужење вршило јавно, што је допринело и развоју унутрашњег благоустројства Цркве, а то се посебно огледало у усавршавању богослужења, које почиње да добија све величанственији карактер. Пре свега, у том периоду се развила богата химнографска традиција, док су песници, композитори и појци уносили своје таленте са собом у Цркву. Ове нове околности су довеле до потребе да се у Цркви установи посебан ред појаца. Стога су на помесном сабору у Лаодикији (367. године) црквени Оци установили да у Цркви не може да поји нико други сем посвећених појаца: „Осим појаца, који се убрајају у клир, који узлазе на амвон и поју из књига, осталима није обавеза појати у храму.ˮ Многобројним другим канонима Цркве регулисане су њихове обавезе и понашање у храму.
У доба цара Теодосија Великог, у храму Свете Софије у Цариграду, у богослужењу је учествовало и до двадесет и пет појаца. У наредном периоду њихов број ће знатно порасти. Многи византијски цареви су се показали и као значајни химнографи и песмотворци. Такав је пример и цара Јустинијана који је написао химну Јединородни Сине, затим цара Лава Премудрог и Константина Порфирогенита, који су саставили јеванђелске стихире и егзапостиларе. Песмописци су, поред осталих, у великом броју били и архипастири и патријарси Цркве, међу којима свети патријарси Софроније, Герман, Методије, Фотије и многи други јерарси. У својој ревности за црквено појање они су подражавали светитеље Василија Великог, Григорија Богослова, Јована Златоуста и Амвросија Миланског, који су први у својим Црквама установили службу свеноћног бденија са појањем псалама и химни, а такође су усавршили чинодејство црквених служби. Тако је свети Јован Златоуст лично организовао хор под управом дворског музичара којег је за тај посао задужила царица Евдоксија. Са друге стране, свети Амвросије Милански је допринео настанку посебног рода појања, названог „амвросијанско појањеˮ.
Принцип осмогласја се спомиње у црквеним записима још од 4. века. О постојању гласова у црквеном појању сведоче житија преподобног аве Памва (око 390. године) и аве Павла Нитријског (почетак 5. века). Свети Амвросије Милански организује појање у гласовима по обрасцу источног појања. У 5. веку стихире у гласовима састављају Антим и Тамокле, као и преподобни Авксентије. Најстарији сачувани осмогласник је из 6. века, а саставио га је извесни Сервус (Север) Антиохијски. На свих осам гласова саставља икосе и кондаке свети Роман Мелод. У 7. веку химне на осам гласова пишу такође и свети Јаков, епископ Едески, Григорије Писида и свети Теодор Сикеот. Из тога можемо слободно закључити да је крајем 7. века осмогласно појање већ усвојено на Истоку, иако није било познато у свим Црквама.
Принцип система осмогласја потиче из обичаја ране хришћанске Цркве. У сваком од осам дана Светле седмице појало се на посебном напеву, односно гласу. Осмодневни циклус напевâ се убрзо проширио на осам недеља – од првог дана Пасхе до прве недеље по Педесетници. Касније се тај осмонедељни циклус почео примењивати током читаве године, све до следеће Пасхе. Смењивање осам гласова током читавог периода богослужбене године даје одређени свештени ритам који неминовно делује на присутне у храму.
У 8. веку настаје капитално дело Октоих (осмогласник) у којем су сакупљене песме према гласовима у којима су компоноване. Творац Октоиха (осмогласника) је био свети Јован Дамаскин (око 680 – 776). Сваки од гласова „владаˮ богослужењем недељу дана – од суботе увече до Литургије у следећу суботу. Циклус у коме се отпева свих осам гласова назива се столп. После отпеваног столпа, поново почињемо са првим гласом и тако даље.
Сваки од гласова има и неку карактеристику етоса која је доминантна и по којој се, између осталог, разликује од других гласова. Први глас одликују достојанство, узвишеност, озбиљност у једноставности. Други глас је подесан за изражавање покајања, топлих молитви, наде и љубави. Трећи глас одликује изражајност, храброст, сигурност, али и борбеност. Четврти глас на неки начин чини синтезу етоса прва три гласа и идеалан је прелаз ка осталим гласовима. Етос петог гласа је радосно-тужан зато што, изражавајући тугу због страдања и распећа Христовог, истовремено изражава и радост због његовог Васкрсења. Шестим гласом се најчешће изражавају страдање, патња и бол, осећање греха и пада људске природе и код слушалаца изазива снажне емотивне реакције. Етос седмог гласа је исихастички и изражава дубок унутарњи мир. Израз му је близу победничког и радосног. Већина мелодија осмог гласа, а нарочито оне које се поју у лаганом темпу, имају карактер достојанства, озбиљности, благодарења и смирености из које избија ведрина, односно исказују завршетак хришћанског пута у смирењу и радосној заједници са Богом.
Извор: Виноград Господњи, о Покрову Пресвете Богородице 2022. године, стр. 14 – 16.
