На празник Сабора светог Архангела Гаврила навршило се годину дана од упокојења истакнутог духовника Српске Православне Цркве архимандрита Јована Радосављевића, који је сахрањен на монашком гробљу манастира Лелића, крај првог игумана те светиње архимандрита Авакума на чији се умрли дан и упокојио. Према речима патријарха Порфирија, архимандрит Јован је наследник светониколајевског, светојустиновског и светосавског православног духа и предања.
Архимандрит Јован (Радосављевић) је рођен 19. маја 1927. године у селу Лелићу код Ваљева, од побожних родитеља Радомира и Даринке. На крштењу је добио име Милисав. У породици је било седморо деце: Катарина, Никола, Стеван, Вучко, Милован, Кристивоје и Милисав, од којих су Никола и Кристивоје умрли још у раном детињству. У породици се живело скромно, али побожно и молитвено. Домаћим молитвама присуствовали су сви чланови породице, стојећи пред кућним иконама и молећи се, шапатом, својим речима. „Та наша кућна молитва у молитвеном ћутању и разговору са Богом остала ми је у сећању са осећањем неког посебног благодатног мира“, сећа се архимандрит Јован. На празник Усековања главе светог Јована Крститеља, 1950. године, Милисав је у манастиру Рачи замонашен у малу схиму, по благослову митрополита скопског Јосифа, који је у то време био администратор Жичке епархије. Чин монашења обавио је игуман Јулијан (Кнежевић), а јерођакон Павле Стојчевић га је при монашењу привео као духовни отац, давши му монашко име Јован, у част светог Јована Крститеља.
У Рачи је монах Јован завршио један разред гимназије, а 1957. године, када је архимандрит Павле постао рашкопризренски епископ, завршио је и остала три разреда. Године 1966. уписује се на Богословски факултет у Београду, где се упознаје и духовно зближава са младим теологом Мирком Буловићем, потоњим Епископом бачким Иринејем. Током студија Свети Архијерејски Синод га поставља за наставника Монашке школе у манастиру Острогу. Богословски факултет завршава 1971. године и одлази у Грчку, на постдипломске студије на Атинском универзитету. Крајем 1974. године, на позив Светог Синода, прима дужност управника Монашке школе у Острогу, која је касније премештена у Далмацију, у манастир Крку. После годину дана рада у њој, наставља наставнички рад у призренској Богословији 1978/1979. године, а професорски испит полаже у Београду 1983. године. Пензионисан је као професор Богословије 2001. године. За собом је оставио вредно писано сведочанство о историји и животу наше Цркве, које обухвата педесетак наслова.
Архимандрит Јован је обављао дужност духовника у богословијама у Београду, Карловцима и Крагујевцу. Од 2005. до 2016. године био је настањен у манастиру Благовештењу код Овчар-Бање, док је зимске периоде обично проводио у Новом Саду, уз Епископа бачког Иринеја. Премештен је у манастир Јежевицу 2015. године, а следеће године у манастир Рачу код Бајине Баште. Међутим, због влаге, хладноће и лошег здравственог стања упућен је у погодније климатско подручје код Врања, у манастир Светог Стефана у Горње Жапско, где је, захваљујући доброти Eпископа врањског Пахомија и сестринству манастира, провео последњих пет година живота.
У току прве недеље Великог поста 2021. године архимандрит Јован је оболео од инфекције изазване вирусом ковид-19 и смештен у Инфективну клинику Клиничког центра Војводине, где се и упокојио 8. априла.
Извор: https://radioistocnik.info
