Створитељу Горњих и доњих,
Који примаш од ангелâ трисвету песму,
прими од људи ово трикратно појање.
(стих Триода)
Ко живи фарисејски, далеко је од Цркве:
Христос прима онога који је смирен у себи.
(стих за митара и фарисеја)
У данашњи дан, с Божјом помоћу почињемо да појемо Триод, који су надахнути Духом Светим, добро и како приличи, поетски саставили многи врлински богоносни Оци и песмотворци.
Пре свих њих је велики песник Козма, који је замислио да три песме певамо, као слику Свете и Живоначалне Тројице, за Велику и Светлу седмицу Страдања Господа и Бога и Спаса нашега Исуса Христа, саставивши песме кроз акростих по данима те седмице. После њега и други Оци, пре свих и боље од других, браћа Студит – Теодор и Јосиф – ревносни као и Козма, начинише песме и за остале седмице Свете и Велике Четрдесетнице, и прво их предаше својој Студитској обитељи, где их прво певаше, саставивши касније и друге књиге у које су унели и сабрали песме и од ранијих Отаца Цркве.
Јер како је први из дана, дан Господњи, као васкрсни, и завршава седмицу, и први у суштини, и осми, као коначни, Оци за други дан, понедељак, посебно саставише и установише прву песму. На исти начин, трећем дану, уторку, саставише песму другу. Четвртом дану, среди, песму трећу. Петом дану, четвртку, песму четврту. И шестоме дану, петку, песму пету. За седми дан, суботу, саставише шесту песму, исто као и седму, и друге две песме, осму и девету, које као главне имају и сви остали дани. И као што је божански Козма за Велику суботу саставио четворичну песму, тако је после премудри цар Лав наредио епископу Идруском Марку Монаху да завши канон, који је он и довршио.
Ова књига се не назива у буквалном смислу Триодом, зато што не садржи увек тропесму, како говоре савршена правила. Мислимо да је такав назив добила због тропесме за Велику и Страдалну седмицу, као што је речено раније. Жеља је светих Отаца наших да се целом књигом званом Триод помене укратко све што је за нас Бог испочетка учинио, и да се на подсећање свима изложи: како од њега саздани бисмо, и како бејасмо од хране рајске изгнани, и одбацисмо дату заповест која нам је служила на духовно вежбање, и како одбачени бисмо завишћу првозлобника змије и ђавола, одбаченог с неба због гордости. И како живесмо одбачени од блага Божјих, вођени ђаволом. И како је Син и Слово Божје милосрђем Својим пострадао, и приклонивши небеса сишао и у Дјеву се уселио, и због нас постао човек, и својим животом нам показао пут ка Небу, рекавши да се то постиже првенствено смирењем и постом и одбацивањем зла, а и осталим врлинама Његовим. И како је пострадао и васкрсао, и на Небеса се поново узнео, и Духа Светог послао својим светим апостолима и ученицима, који су до краја света проповедали да је Он био и Син Божји и Савршени Бог.
И шта све опет благодаћу Пресветог Духа учинише божански апостоли, који су својом проповеђу са свих страна сабрали заједно све свете, испуњавајући Вишњи свет, што је и била замисао Створитеља. А то и јесте циљ Триода, јер свети Оци замислише да нам следећа три празника: Митара и фарисеја, Блудног сина и Другог доласка Божјег, послуже као неко предзнање и поука, како би се у себи орасположили и постали спремни на духовни подвиг кроз пост, и ослободили се свакодневних грешних навика.
И као прву, предочавају нам причу о митару и фарисеју, и по њој и називају ову прву припремну седмицу пред пост.
Јер и они који се спремају за телесни рат, сазнавши од војсковође за дан битке, чисте и уређују оружје и све друго што је потребно, отклањају сваку сметњу, снадбдевају се са свим што је потребно, и тако се усдрно спремају за подвиг. А пре саме битке, сећају се јуначких дела из прошлости, како би орасположили душу совју за борбу, а тугу и страх одагнали.
Тако и божански Оци попут трубе упозоравају о предстојећој битки са демонима у посту, да бисмо очистили душу од сваке страсти и греха који смо учинили за дуго време кад нисмо постили, и мада немамо никаквих добара, треба да се постарамо да их стекнемо и да се добро наоружамо, како бисмо били спремни за подвиг поста.
Јер прво оружје ка постизању врлина је покајање и смирење, а препрека великом смирењу је гордост и уздизање, па нам због тога свети Оци излажу као сведочанство божанског Јеванђеља пре свих ову причу, желећи да фарисејевом гордошћу и уздизањем одагнајау ту нашу страст, учећи нас да се против ове страсти боримо цариниковим смирењем и покајањем. Јер је највећа и најгора страст гордост и уздизање, због које се десио пад ђаволов са Неба, који је пре тога био Деница, и због чега је постао помрачен и по делима и по имену. Али и родоначелник Адам је због гордости од рајске хране изгнан. Поучавајући нас овим, Оци нам дају пример да се у свом поправљању ни над ким не уздижемо и не устајемо против ближњих, него свагда да будемо смирени: „Јер се Господ супротставља гордима, а смиренима даје благодат” (1. Петр. 5, 5). Јер је боље бити грешан и кајати се, него праведан и преузносити се.
Јер нам је Господ рекао да је оправдан из храма изишао цариник, а не фарисеј (ср. Лук. 18, 14). Ова прича говори да се нико не узвисује ако је и добра дела учинио, него да се увек смирује, и моли се из душе Богу, па ако је и у највећа сагрешења пао, није далеко од спасења.
Овај цариник је од кнезова постављен да неправедно од свих наплаћује царину и да од тога ужива. Фарисеј се од другигх оделио због великог знања. Садукеји су од неког Садока, који беше праведан, јер „седек“ значи правда. Он је био првосвештеник који је помогао Давиду против Авесалома (ср. 2. Цар. 25, 24). Три су биле секте код Јевреја: јесеји, фарисеји и садукеји, који нису веровали у васкрсење и ангеле, а ни Духа нису признавали.
Молитвама свих светих песмословаца Твојих, Христе Боже наш, помилуј нас. Амин.
