Данас пишемо Летопис у храму Светога пророка Илије на Палићу. Православни верници Палића дуго су чекали свој храм. На велику радост парохијана овог краја, храм је нашао своје место међу густим крошњама старих стабала.
У просторијама Црквене општине палићке, основане 1998. године, дочекује нас презвитер Вељко Васиљев, парох палићки. Трагови Православља враћају нас у време када је на Палићу постојала Руска капела, која је срушена од стране окупатора. Сачуване иконе из капеле брижно се чувају од заборава у Црквеној општини палићкој, иконостас који је остао из овог времена може се такође видети у храму, али постоје и многи други трагови који подсећају на духовни живот Русâ на овим просторима.
Имамо прилику да се осврнемо на време доласка руских избеглица у Суботицу и на Палић кроз разговор са Татјаном Сегединчев, вишим архивистом Историјског архива у Суботици.
У архиву затичемо и сачуване списе настале у периоду од 1934. до 1940. године, везане управо за решавање питања изградње цркава на Палићу.
Проналазимо да се Српска православна црквена општина Суботица, у неколико наврата, 1936. и 1937. године, обраћала Граду и вишим инстанцама власти захтевајући могућност започињања изградње цркве за своје вернике.
Једна од молби гласи:
„На колонији Хајдуково добили смо од Комисије за ликвидацију аграрне реформе 38 јутара за верске потребе. Тамо су из националних интереса насељени добровољци. Они су настањени на лошем, песковитом земљишту четврте и пете класе. Сиромашни су и не могу долазити у град на богослужење, а њима би најпотребнија била верска утеха.ˮ
У другој молби Православне црквене општине Суботица пише да на Хајдукову, Масарикову и околини Палића има 172 православна дома са око 860 душа:
„Наши насељеници се, због немања цркве и сталног свештеника, осећају остављени у вери, па због свега тога питање зидања православне цркве тамошњим насељеницима је актуелно постало. Колико год је потребно њихово материјално осигурање, толико је потребно зидање цркве, да не би застранили овако напуштени и да се не би огрешили о моралне принципе ради којих су овде управо и доведени.ˮ
Тако је у читавом међуратном периоду Палић остао без нових храмова. Надолазећи ратни вихор који ће ускоро захватити и ове крајеве, донеће слом тадашњег поретка. А нови, који се успоставља крајем рата, показаће се много већим кочничарем подизања нових црквених објеката свих религија, него предратна власт.
Годинама искушењâ православни Срби на Палићу одолевали су без могућности молитве у храму. Многи верници нису себи могли приуштити да оду до њима најближих храмова на богослужења.
Зидање храма Светога пророка Илије почиње 2002. године. Парохијани Црквене општине палићке су од тада редовни на богослужењима и радо учествују у црквеном животу, истиче наш саговорник, презвитер Вељко Васиљев, парох палићки.
Сваког другог фебруара увече у храму Светог пророка Илије на Палићу је служење свеноћног бденија, на дан празновања спомена на преподобног Максима Исповедника.
Веронаука за одрасле у палићкој парохији заживела је на предлог студента теологије Луке Стојановића. Отац Вељко је срдачно прихватио предлог и, уз заједничку вољу парохијана, очекује се трећи циклус дружења и учења у оквиру веронауке при храму Светога пророка Илије.
Пред сам крај наше данашње посете, застајемо у порти. У густој хладовини старих стабала налази се летњиковац који је важно место сусрета верника, а неретко и безбрижно место за дечју игру.
Четрдесет једна биљка, која се помиње у Светоме Писму, засађена је у порти. Библијски врт брижно расте и множи се, на велико задовољство парохијана, али и свих људи који посете Палић, а жељни су предаха у порти храма Светога пророка Илије.
Аутор и водитељ емисије је Андријана Радојичић.
[carousel_slide id=’13743′]
