– Синаксар у Недељу Самарјанке –
Дошавши бунару за водом пропадљивом,
Захваташ воду живу и њоме омиваш грехе.
Овога дана, пете недеље по Васкрсу, празнујемо Самарјанку. Пошто је Христос на данашњи дан потпуно јасно објавио да је Месија, што значи Христос, или Помазаник, то је данашњи празник, сматрам, и одређен да се слави у недељу најближу Преполовљењу Педесетнице. И како претходне недеље Господ савршава чудо у бањи, тако га на овај дан савршава код Јаковљевог бунара који је Јаков сам био ископао и дао сину своме Јосифу. Јер, то беше посебно место, где су били многи самарјански градови, а притом се налазило близу горе Сомор.
Христос долази у Сихар, где је некада, кад је Јаков тамо боравио са својом ћерком Дином и синовима, син Емора Сихем Хорејанин зажелео и узео Дину силом и почео да живи с њом. Из тог разлога њена браћа, распаљена ревношћу, уђоше изненада у град и све до једнога поубијаше, рачунајући и самог Сихема и оца му Емора.
Тако је Јаков тамо био обитавао и овај бунар ископао. Раније на тој планини нису живели Самарјани, него Израиљци, који су за време царевања Факеја прогневили Бога и пошто су учествовали у првој и другој бици с Асирцима, постали су њихови поданици. Али после неког времена, у време царевања Озије, ступили су у везу с Етиопљанима. Сазнавши за то, асирски цар преселио их је у Вавилон и наредио да се на месту где су живели населе други народи, но Бог је навео лавове на иноплеменике. Кад то сазна асирски цар, посла им свештеника од Јудеја (јер су тамо још били заробљени Јевреји), како би их увео у закон Божји. И ови одмах оставише идоле, али прихватише књиге Мојсијеве, одбацивши пророке и остало Писмо. То и јесу Самарјани (названи тако по гори Сомор) који нису подносили Јевреји што су касније били вратили из ропства – зато што су се само половично држали јудејства. Они нису јели заједно са Самарјанима, сматрајући их оскверњенима. И Христа су много пута називали Самарјанином, јер је он тобож презирао и рушио закон као и они.
Дође тако Господ у Сихар и преморен од пута, седе око шестога часа да се одмори. Кад ученици одоше да купе хране, дође нека жена из града да захвати воде и од ње Исус и затражи воде. Познавши по говору и по одећи да је Он Јудеј, рече Му да они не би требало да се доточу. А Он је наводи на размишљање о узвишеноме, казавши јој за духовну воду коју представи као непресушну и очишћујућу, као што и у другим случајевима увек уподобљава Дух Божји води и огњу. Али жена, упорно се држећи свога, примећује да Он не може имати такву воду, јер ни ведра нема са собом, а бунар је дубок. После преноси беседу на праоца Јакова који је тај бунар био ископао „и сâм из њега пио […] он и стока његова” (Јн. 4, 12) – указујући тиме на богатство, а такође и на корист и свежину извора. Христос, наравно, не говори да је Он већи од Јакова, да не би уплашио жену, али опет говори о води, доказујући преимућство оне коју Он има: који пије од те воде, неће никад ожеднети. Жена Га моли да јој да те воде, а Исус јој тражи да позове мужа – да се тако повећа разумевање саопштених речи. Она говори да нема мужа. А Свевидећи јој каже: „Добро каза: немам мужа; Јер си пет мужева имала, и сада кога имаш није ти муж” (Јн. 4, 17 – 18). Неки тумачи под петоро мужева разумеју Петокњижје Мојсијево, које су Самарјани признавали – а под шестим разумеју Христово учење, које још није било за њих у сагласју са учењем Петокњижја, јер се и благодат још увек не беше излила. Други под овим разумеју пет закона Богом установљених: први у рају, други после изгнања из раја, трећи у време Ноја, четврти у време Авраамово, пети за време Мојсија, а шести – Јеванђеље, које они који ус тада живели још увек нису имали. Постоје и они тумачи који говоре о пет чула.
Одговарајући Му, жена Га назива пророком, и пита Га на којој гори се треба клањати Богу – Сомору или у Јерусалиму? Јер су Самарјани, као несавршени у вери, мислили да Бог није свудаприсутан, већ да је само тамо где Му се клањају, тојест на гори Гаризим, на којој је Он предао благослове или зато што је Авраам тамо прво установио жртвеник Богу. а пошто су Јудеји говорили да се треба поклањати у Јерусалиму, то су се на празнике сви сакупљали тамо. Иако је Христос рекао и: „Спасење је од Јудеја” (Јн. 4, 22), рекао је и да је Бог нематеријалан и они који се удостоје да Му се поклањају чиниће то не жртвама, него у Духу и истини. А говорио је и да ће познати Бога не Самога, већ у Духу Светоме и Сину, јер је Он истина. А жена, опет, говори: „Знамо из Писма да долази Месија звани Христос” (Јн. 4, 25). Познавши њену разборитост, Исус јој рече: „Ја сам тај” (Јн. 4, 26). Јер и Самарјани су знали о Месији из књига Мојсијевих, нарочито из речи : „Пророка […] подигнуће ти Господ Бог твој”, као и из многих других. Кад се разговор завршио, дођоше ученици и задивише се Његовој крајњој снисходљивости – како то Он говори са женом? Зову Га да једе – и зато што је био исцрпљен и зато што је била средина дана. Он с њима разговара о храни вечној, тојест о човековом спасењу и о томе како имају пожети напоре пророка. А кад је жена дошла у град и казала о свему што се било догодило, сви се подигоше и пођоше Христу, убежени да жена не би обличила себе да није сазнала нешто заиста велико. И обраћају Му се с молбом да остане код њих два дана. И оставши, Он саврши мноштво чудеса које због многобројности јеванђелисти сва и не записаше.
Та жена је она иста Самарјанка коју је Христос касније назвао Фотином и која се украсила венцем мучеништва за време Нерона заједно са својим синовима којих беше седморица, а након многих иствјазања, стругања, резања груди, ломљења руку, забијања игала испод ноктију, напајања истопљеним оловом, мучења и других безбројних мука и коначно –везивања тела за две палме и његовог трзања надвоје.
Треба знати и то да је отвор овога бунара цар Јустинијан, преневши га са почастима, свечано положио на бунар у великој светињи Слова Божјега, Светој Софији, као и камен на коме је Христос седео док је разговарао са Самарјанком. И једно и друго налазе се и сада испред паперте (нартекса), исцељујући мноштво разноврсних недуга.
Молитвама Твоје мученице Фотине, Христе Боже наш, помилуј нас. Амин.
