Беседа преподобног Јустина Ћелијског у Недељу о раслабљеном
Манастир Ћелије, 1966. године
Христос воскресе! Ваистину воскресе!
И ето чуда данашњега Светог Еванђеља. Вода тебе да мења, и свакога. То чудо које је Господ учинио, а које нам казује данашње Свето Еванђеље, чудо исцељења раслабљеног болесника од тридесет осам година узетог, парализованог човека, Господ исцелио речју. Дошао у бању Витезду, где је лежало мноштво болесника, најразноврснијих болесника. Анђео Господњи једном у години слетао је с Неба, узмућивао је воду, и ко би први ушао у воду оздравио би од сваке болести. Ушавши у ту бању Спаситељ приђе човеку, који је од тридесет осам година лежао на одру, и сазнавши да је дуго времена болестан, упита га: „Хоћеш да будеш здрав?” „Да, Господе, али немам човека да ме спусти у бању када се замути вода; увек неко други пре мене сиђе у воду”. И ево како се вели у једној дивној стихири и молитви: ја на овом одру лежим као гроб; ја знам: овај одар то је мој гроб и ја чекам смрт. Спусти у воду човека и исцели га. У једној другој стихири дивној вели се: Спаситељ одговара човеку болесноме који се вајка: „Немам човека да ме спусти у воду”. „Устани, узми одар свој и ходи”. И одмах оздрави човек, узе одар свој и стаде ходати.
Господ је по великој милости Својој продужио то велико и славно чудо за све нас, за нас људе данас у двадесетом веку. Како? Па то је Свето Еванђеље, које се чита када се освећује водица. Каква је сила тог Светог Еванђеља, ви сви знате по Светој Водици. Када се освети Водица чита се Свето Еванђеље, та се вода не квари, та вода постаје бесмртна. Чујете људи: вода постаје бесмртна! А Господ дошао у овај свет и основао Цркву, а Црква – вечна Витезда, вечна Витезда. Стално се у њој исцељују људи, не само од болести, него од греха, од смрти, од демонизма. Спасавају се људи од пакла – то је Витезда, то исцељује од смрти, то исцељује од греха, то исцељује од демонизма, од ђаволизма. То је Господ дошао да ствари на земљи – вечну Витезду.
Чули сте данас, како у Делима Апостолским Апостол Петар говори о Енеју, који је осам година боловао такође узет на одру Енеја, и исцелио га Господ Христос: „Устани са одра свог”, и одмах устаде Енеја. Ко је то? То је онај исти Господ Исус. Када Он, чули сте из данашњег Светог Апостола, васкрсава Тавиту говорећи јој: „Тавита! Устани”, као што је Господ рекао Лазару: „Лазаре! изађи напоље из гроба”. Шта је то, ко то чини, каква је то сила, ко? Господ Христос Који је постао човек! У томе је тајна све наше вере, сва сила наше вере. Бог је постао човек и у тело човечје сместио све Божанске силе чудотворне и вечне. Ето, те силе путују кроз Његову Цркву. Рекао је Господ Својим ученицима: „Ето, ја сам с вама у све дане до свршетка века”, у све дане. Зар Он није тај који кроз Апостола Петра васкрсава Тавиту и исцељује Енеја? Да, то је тај исти Господ Који ето кроз Цркву Своју дошао да нас исцели… Цркве Његове свете. У Српској земљи колико Витезда? Острог – ето једна Витезда; Свети Наум Охридски – ето друга Витезда; Свети Јоаникије Девички – трећа Витезда; Прохор Пчински – четврта, Витезда; (многе) светиње у Српској земљи – све Витезда до Витезда. Све исцељује болесника за болесником. Да, свака Црква Христова, сваки храм Његов то је Витезда: исцељује болести, од свих болести, најстрашније болести, најужасније и најстрашније болести.
Кад се зацари грех он рађа смрт. Шта је страшније од смрти? А ето, ми у гресима живимо. Човече, ти сам себи и спремаш смрт негујући свој грех! Устани против греха! То је твој убица, не варај себе. Један грех не даје мира души, ни тајне радости и сладости. Увек после кашичице меда сручи чашу отрова, чашу смрти у душу. А Господ је дошао у овај свет, Свемилостиви Господ, да нас исцели од смрти исцеливши нас од греха. И ти кад се бориш против свога греха, ти се бориш и хрвеш против свог највећег непријатеља, хрваш се са смрћу, са највећим непријатељем рода људског, и ту ти даје силе и снаге Господ Христос. Да, победивши грех, ти уствари побеђујеш смрт, побеђујеш ђавола, побеђујеш пакао. Немамо изговора ја и ти, немамо изговора ако смо у гресима, немамо изговора ако смо болесни душом. Грех је болест, сваки грех је болест.
Господ хода од срца до срца, од мог до твог срца, и шапуће теби и мени и пита: Хоћеш да будеш здрав? Ја нећу на силу да будем твој добротвор. Хоћеш ли да будеш здрав? – Да, Господе, потребно је рећи. Како ћеш то рећи Господу? – Вером, верујући у Њега, покајањем, молитвом, свим тим подизати (се) вапијући Господу: Да, Господе, хоћу исцели ме! А Црква сваки дан слави по неколико Светитеља и сваки од њих тог дана, када се слави, влада нашим душама, влада Црквом Христовом, и ако му се обратиш, гле, он је готов да те исцели. А ти завапи молитвом: Хоћу, Светитељу Божји, исцели ме! Грех твој ће побећи од тебе. Твој одговор је покајање: Хоћу, Господе. Због слабости своје, ето падам често у исти грех. Ти си рекао у Еванђељу своме да опрашташ безброј пута, кад си рекао да се седам пута у току дана опрашта ономе који дође са речима: „Кајем се”.
Господ пита кроз свако звоњење звона: Да ли хоћеш да будеш здрав? Црква – то је ратиште, то је бојиште, бојиште на коме се бори човек против греха, смрти, ђавола, и спасава себе од њих силом Христовом. Немој никада малаксати, немој рећи: Господ то мени учинити неће. Гле, ти знаш за болесника који тридесет осам година болује и Господ га исцељује. И колико таквих болесника, хиљаде и хиљаде, милиони и милиона до данашњега дана. Шта је велико пред Господом Христом? Вера моја и твоја. То је велико пред Њим. Сетите се у Еванђељу Господа Христа, да се ничему код нас људи није дивио као великој вери. Великој вери се Господ дивио код човека, јер то је највећа сила која човека спасава од греха, спасава од смрти. Та сила сједињује са Богом, а одваја од ђавола. Црква и дању и ноћу зове мене и тебе: Хоћеш да будеш здрав? Ти одговарај разним еванђељским врлинама: молитвом, бдењем, постом, милосрђем. – Да, Господе, хоћу, исцели ме! Данашња велика молитва и песма… душу моју… свакодневним гресима и срамним делима, страховима раслабљену, подигни Божанском силом Твојом као што си подигао раслабљенога. Да, сваки од нас уствари парализован је, сваки од нас, јер си под гресима. А парализа наших греха, парализа нашег бића остаје, ако ми немамо покајања, ако се не приведемо Господу Христу, једином Исцелитељу, једином Лекару душа и тела наших. Од нас Он ништа не тражи, осим вера нашу, покајање наше: – Хоћу, Господе!
Слаб сам, ето, грех је постао је моја навика. Али, ти се бори против греха. Ако си се навикао на грех, ти се потруди да се навикнеш на чист живот. Мораш да се бориш са собом, да примораваш себе, да мењаш своје навике. Навикао си се на гњев, велиш: Ух, непрекидно се гњевим. То је твоја најстрашнија болест, то је твој одар на коме ти лежиш, а Витезда стоји поред тебе и чека да ти завапиш да хоћеш да се исцелиш. Кад ти Господ благодати Својом да силе да гњев зауставиш у себи и обуздаш, труди се да га искорениш, да навику греха промениш, да је претвориш у навику смирења, и навику кротости, у навику благости, у навику опраштања. Пробај. Или, захватиле те страшне помисли нечисте, ужасне. Душа твоја је (далеко) од Бога, од Христа, јер нечисте помисли, када се зацарују у души, претварају се у страшна демонска дела, и ти постајеш поданик пакла. Остаје оно што велики духовници, велики Светитељи препоручују: одбацуј сваку нечисту мисао која јуриша на тебе, нечисту жељу одмах избаци, не разговарај с њима, не општи с њима, отерај их молитвом, отерај их уздахом, сузом, плачем, метанијом, читањем, само не дај да се нечисте мисли и жеље задржавају у твоме срцу. Ти ћеш се борити против греха, стећи ћеш навику смирења, кротости, милосрђа. Труди се да сваку еванђељску врлину претвориш у навику. Молитва нек ти постане навика, најмилија навика. Када молитва постане навика, онда ће грех, а нарочито навика на грех, бежати од тебе, раслабљеност ће умрети и неће моћи да се одржи пред силном и моћном еванђељском молитвом. Или, ти примораваш себе да победиш гордост, охолост, раздражљив си, а то долази од охолости. Гази себе! Увери себе да си гори од свих! Дођи дотле да осуђујеш сваки (свој) грех. Самоосуда је почетак спасења. Док не почнеш да осуђујеш себе ниси ступио на стазу спасења, ниси почео да се спасаваш. Тек када почнеш да осуђујеш себе, а то значи да престанеш да осуђујеш друге, крочио си на стазу спасења. Пази, неће ли се претворити у твоју навику, да осуда постане твоја навика. Осуђуј себе стално, прво себе, па онда друге. Немој друге, најбоље себе. Ако гледаш стално себе, ти ћеш себе осуђивати увек, нећеш имати кад да гледаш туђе грехе и да друге осуђујеш њиховим грехом. Покајање – то је оздрављење. Ако се истински покајеш пред Господом и истински исповедиш своје грехе пред свештеником, онда ето, ти си здрав, душа твоја сва заблистала као сунце! Покајање је Витезда за тебе, покајање очистило душу твоју, исцелио те лекар твој. Од тебе се тражи да станеш пред Господа и погледаш Њега из себе, и себе из Њега погледај. Замисли, Он не само као сунце блиста, него као хиљаде сунаца, а ти, кад Он обасја, ти видиш сву прашину својих грехова.
