Васкрсење Христово за нас хришћане јесте смисао живота и постојања. О Христовом Васкрсењу као темељу и самој суштини хришћанске вере свети апостол Павле је посведочио следеће: „Ако Христос није устао, онда је празна проповед наша, па празна и вера ваша” (1. Кор. 15, 14). Полазећи од наведених истина вере, у разговору у протојерејима Владаном Симићем и Миодрагом Андрићем осврнули смо се на актуелне догађаје у вези са пандемијом вируса корона, као и на све учесталије медијске нападе на Српску Православну Цркву.
Христос васкрсе, поштовани слушаоци! Добродошлицу Вам желим у ново издање емисије Ристрето у пола девет. Овога јутра крај мене у студију су протојереј Владан Симић, сектретар Епархије бачке, и протојереј Миодраг Андрић, настојатељ Светониколајевског храма у Новом Саду.
Христос васкрсе! Добро дошли!
Питање: Налазимо се у данима Светле седмице, у периоду када свакодневно на богослужењима прослављамо Васкрсење Христово. О Христовом Васкрсењу као темељу и самој суштини наше хришћанске вере свети апостол Павле је посведочио следеће: „Ако Христос није устао, онда је празна проповед наша, па празна и вера наша” (1. Кор. 15, 14). Замолићу Вас да нам кажете нешто више о Васкрсењу Господа Исуса Христа као Празнику над празницима и догађају на којем је утемељена наша хришћанска вера и сама Црква.
Отац Миодраг Андрић: На Велики петак и Велику суботу сам заједно са малобројним окупљенима у нашем храму помислио: ко ће нам одвалити камен од гроба? За нас хришћане Васкрсење је смисао постојања, смисао нашег живота. За нас хришћане Васкрсење је епицентар нашег живота. Све што чинимо, чинимо за Васкрсење; све што живимо, живимо за Васкрсење. Ми сваке недеље прослављамо Васкрсење, и кроз химне и кроз нашу службу, а овај дан Пасхе – преласка из овог живота у онај Живот, који се остварује кроз Цркву – ми као учесници, као хришћани у Цркви заправо прелазимо, прелазимо Црвено море и то чинимо сваки пут када се окупимо на Литургији у Цркви. Брод у коме се налазимо је Брод спасења; на челу тог Брода је Господ Сведржитељ, а ми као Црква покушавамо да пребродимо са тим нашим Бродом све наше жеље, а највећа међу њима је управо Васкрсење. То Васкрсење нам пружа Сâм Господ, Његов Син Господ Исус Христос Оваплоћени, Који је постао део нас, Који је постао наше ткиво, Кога смо могли да осетимо, са Којим смо могли да разговарамо, са Којим смо могли да обедујемо и пре и после Васкрсења, што је веома важно. Веома је важан још један аспект у овим данима када се толико прича о телу. Тело је лајтмотив свих ових дана, и оно што наше тело напада. А Црква не престаје чак и у овим данима да говори о томе да је много важније не наудити души. Али у исто време морамо да знамо да наша хришћанска вера проповеда једнакост тела и душе и да је за нас хришћане једнако важно и тело и душа, због тога што за нас хришћане тело није затвор душе него баш супротно, онако како отац Александар Шмеман говори у једној својој дивној беседи на Васкрс, једној од чудесних и дивних беседа, где је наше тело заправо слобода наше душе, она енергија наше душе, као што је и душа на неки начин енергија. Дакле, тело је израз наше душе; ми се кроз тело изражавамо. Можемо неког да дотакнемо, можемо неког да загрлимо, можемо неког да целивамо, да пољубимо; телом узносимо молитве, телом исказујемо говор наше вере, телом се причешћујемо Телом и Крвљу Господа и Бога и Спаса нашега Исуса Христа, сједињујући се телесно са Њим. Дакле, за нас хришћане нема дилеме: и тело и душа су подједнако важни и то су заправо енергије наше личности која је непоновљива, која се остварује кроз љубав. Услов и основа наше љубави је заправо Сâм Васкрсли Господ Исус Христос. Он је Темељ наше вере, а Његово Васкрсење врхунац наше вере на коме се темељи и наша Православна Црква. У једном од првих Исповедања вера, говори се о вери у Васкрсење тела. Дакле, све оно што ниподаштава тело, што га претвара у гробницу душе, није аутентично хришћанско веровање. Црква је много пропатила кроз векове да би то доказала и да би ту аутентичну веру заправо пружила целом свету, да би том вером заправо и зрачила свету изван Цркве.
Питање: Празник Христовог Васкрсења је највећи, најсветији и најрадоснији хришћански Празник. Нажалост, ове године та пасхална радост проткана је бригом и тугом, и то не само због новонастале ситуације у којој се нашло читаво човечанство него и због тога што многи православни хришћани широм света, па тако и у нашој земљи, ове године нису имали могућност да Празник над празницима прославе литургијски, у храмовима, и да непосредно учествују у црквеном празновању Христовог Васкрсења. Оче Владане, није ли ово била једна доста тужна слика упркос празничној радости којом смо сви ми били испуњени?
Отац Владан Симић: Одговор на ово питање може да буде двојак. Ако слушамо оно што нам се сервира преко свих могућих медија у Србији, празни храмови су пожељна слика у друштву и оно чему би требали да тежимо, да то буде циљ, јер је таква категорија била општеприхваћена и све што је било супротно томе било је стављано на стуб срама. Са друге стране, празан храм без присуства верника је просто непојмљив у Православној Цркви, јер управо на том Броду спасења којим крмари Сâм Господ Христос има места за све. У оној чувеној Васкршњој речи светога Јована Златоуста се говори о томе да су сви позвани, да је теле заклано, да је Трпеза постављена, да приступе сви који су постили и који нису постили. Дакле, на Васкрс су позвани сви да приступе и ступе на тај Брод. Сви ми који смо тих дана служили сва богослужења Страсне седмице, уводећи и себе и оне који су били са нама у дане пред Васкрсење Христово и сећајући се свих оних страдалних догађаја, осећали смо одређену непријатност, јер ипак оно што се дешавало, па и ово што се данас дешава још увек, то није ствар која може да се назове нормалном. Ипак је то једна ситуација која је изнуђена, која није природна Цркви, али је Црква учинила тај уступак имајући управо друштвену одговорност и знајући за све последице које могу да изазову разна окупљања и неодговорно понашање на самим тим окупљањима. Са друге стране, ми стално понављамо да не постоји никаква опасност од преношења самог вируса, дакле ширења епидемије нити у светој Тајни Причешћа, нити у самом чину доласка у храм ако се, наравно, приликом доласка у храм, поштују све ове мере које је Влада прописала. Заборавља се у оквирима наше државе, односно земље у којој живимо, да ми нисмо једини православни народ на свету, него да поред нас постоје, например, и бугарски православни народ који је могао слободно да оде на Празник Васкрсења Христовог у храмове. Заборављамо да Православни живе и у суседној Мађарској па долазимо до апсурда – да, примера ради, у Суботици православни хришћанин не може да оде на Литургију да се причести на Празник Васкрсења, али да то исто може да уради православни хришћанин који живи неколико километара даље, само са друге стране границе. У Сегедину, примера ради, може да се оде сасвим нормално, јер је тамошња власт дозволила Православнима, познајући и прихватајући суштину православне вере да је, управо оно што сте малопре рекли, немогуће учествовати у Литургији, имати пуно учешће у њој, а да се на светој Литургији не причестимо. У Мађарској је дозвољено, чини ми се, до сто људи по храму да може да присуствује богослужењу. Ми смо овде имали једну ситуацију која је – ипак је Бог тај Који одређује, човек може само да снује – ипак била на крају таква да је у храмовима било људи. Ми, наравно, нисмо полиција нити желимо да радимо полицијски посао, те тако нисмо никога ни легитимисали нити проверавали да ли ко има дозволу државних власти да долази или не. Колико је мени познато, бар што се тиче наше Епархије, није било никаквих проблема у смислу било каквог ексцеса због доласка на Литургију, да је неко привођен или да је плаћао казну и богослужења су нормално тога дана текла, као и претходних дана, тако да ипак је било народа. Информација која се протура кроз медије, злонамерно, да су служене Литургије без присуства верника – то није тачно. То је просто неистина. Прво, то је немогуће. Литургију у Православној Цркви је немогуће служити без присуства народа. То је просто апсурд. А поготово је злонамерно то што се то промовише у медијима као одређена врста пораза Цркве. Васкршњу радост, како рече отац Милош Весин ослањајући се на Христове речи, је немогуће помутити зато што та васкршња радост долази од Самог Христа, долази из празног Гроба, просто исијава и она није од овога света, па како није од овога света и како нам свет ту радост није дао, свет овај који у злу лежи нам је не може ни одузети, и ма шта чинили, ма шта радили они противници Цркве Божје и нашег напаћеног народа неће успети да помуте радост Васкрсења Христовог. Црква је, хвала Богу, прославила Празник. Можемо рећи да смо једна од ретких Цркава у православном свету која је успела да се организује и да – морам рећи и то, захваљујући одређеној мери разумевања и од стране оних који о томе воде бригу као световна власт – ипак прославимо колико-толико достојанствено овај велики Празник, али и да се уверимо и ми који служимо као клирици, као свештена лица, као свештеници и пастири, али и народ коме служимо, ко је ко и да, што кажу, свака зверка покаже свој траг. И, хвала Богу, трагови се сада већ добро виде.
Питање: Поред свих искушења која су нас снашла, готово свакодневно доживљавамо медијске нападе на Цркву. Ти напади су учестали поготову у последње време и овде бих подсетио на речи Епископа бачког господина Иринеја, који је у својој беседи после Васкршње Литургије истакао да „овакву острвљеност на све што је нама свето” није доживео. Како ви, оче Мишо, коментаришете ове непрекидне медијске нападе на Српску Православну Цркву?
Отац Миодраг Андрић: Ми смо имали сличну ситуацију са великим богињама, заправо тежу ситуацију јер се радило о много опаснијој болести, 1972. године. То није била чак ни епидемија великих богиња, али због опасности те веома опаке болести практично је Београд и тадашња Југославија стављена у карантин. Захваљујући нашим врхунским лекарима који су отишли, чини ми се, на Косово и Метохију – тамо је био епицентар, жариште вариола вере односно великих богиња – епидемија је спречена. Али и тада се расправљало о сличним стварима и тада је било новинара и политичких функционера који су упозоравали Цркву да се не сме причешћивати једном кашичицом. Нешто слично имамо и данас, само што се чак ни тада, 1972. године, нису појављивали овакви напади, оваква манифестација вербалног насиља. Ове године, још од Велике среде чујемо и оживљавамо речи из Јеванђеља. И ми чујемо речи: „Погоди, Христе, ко те удари”; и ми чујемо иронију, и ми чујемо цинизам, и ми чујемо: „Ти што рушиш храм и за три дана саграђујеш, спаси самога себе и сиђи са крста!”; и ми чујемо: „Здраво, царе јудејски!”; и ми чујемо и видимо како ударају Господа по глави трском и како Га пљују и како Му се ругајући клањају; и ми чујемо речи: „Остави да видимо хоће ли Илија да га скине… Друге спасе, а себе не може да спасе”; и ми чујемо те поклике гомиле која ружи Господа Исуса Христа, јер ми смо тај Христос. Црква је Христос, Црква је колективни Христос и – не треба да живимо у заблуди – доживљава, доживљавала је, доживљаваће ова понижења и увреде Христа ради. Али свет који напада Цркву заправо заборавља ко је Сведржитељ. Кнез таме није господар овог света, он је то само по допуштењу Божјем. Онај ко је Творац и Онај ко је Сведржитељ то је Господ у Кога се ми уздамо и у Кога верујемо. У најгорим страдањима наше Цркве, у најтежим страдањима нашег народа, нашег хришћанског народа, у најгорим временима која су постојала, остали смо постојани и остали верни Христу. Плод тога, плод таквог карактера који се гради понајвише у нашој Цркви, јер оно што је најважније код наше деце у њиховом васпитању је, не само васпитање у вери, јер понекад и васпитање у вери ако није урађено на прави начин може бити погрешно, већ васпитање у вери и држању карактера. Морамо изграђивати карактер у нашим потомцима. Видимо и кроз ово што се дешавау Црној Гори, а можемо видети и кроз реакције нашег света, и то да кажемо овде нашим слушаоцима, не старијег света који је заточен у својим домовима, него врло младог света који исказује свој карактер, исказује своје мишљење и показује шта му је вредније од свега и то у пуној снази свог живота… Обично млад човек не примећује те ствари. Чекају се неки зрелији, зрелије године, зрелије доба да би могли да схвате нешто. Наш млади свет исказује своју веру у Васкрсење, своју веру у Бога и да му је заправо најважније од свега, па чак и од њиховог живота, оно што Бог даје у вечности. И зато постојано стају и бране свој став, бране своју Цркву, не штеде себе у томе и ја верујем да је то основна порука овом свету који у злу лежи. Ми смо доведени у једну специфичну ситуацију на Пасху, надам се ненамерно, али основна порука овог четвородневног заточеништва нације је упирање прстом у Цркву као главног кривца, јер слави Васкрс, и зато што је наше исказивање вере кроз Евхаристију, односно сједињење са Христом, односно свето Причешће. Онако како то Црква ради, нека прича ко шта хоће, али Црква то одувек тако ради – једним Путиром и једном кашичицом. И кад није било кашичице био је један Путир. Дакле, кроз заједничарење у Једном. Немушти одговор на молбу Синода је кап која је прелила чашу и нико од наших верника није остао равнодушан. Не само ми клирици, свештенослужитељи – ми смо само део Цркве, само заузимамо другачије место на тој Литургији, које нисмо ми заслужили, то нека буде сваком јасно, него нам је Црква дала, Бог нам је дао – али сваки верник је ово доживео на исти начин. И ово је сад усађено у нашу меморију, у наше сећање као специфичност 2020. године, која ће, изгледа, по много чему да буде интересантна и пуна искушењâ. Црква је поштовала сваку препоруку, то су биле све препоруке „струке” због тога што се ми не бавимо тиме, тиме се бави „струка”. Влада доноси политичке одлуке на основу препоруке „струке”. И ми смо све те препоруке препоручили преко епископâ, преко Патријарха, нашим свештеницима и нашој Цркви, како да се придржавамо у овим ванредним околностима. Сви смо ми свесни опасности. Ником није пријатно ако заврши у болници. Сви смо ми свесни какве индикације може да искаже овај вирус и колико може да буде опасан понекад, али Црква је испоштовала препоруке и када гледам храмове широм света тамо где се службе служе, рецимо у Грчкој се, осим у затвореним манастриским заједницама не служи, цркве су затворене. Црква Светог Димитрија у Солуну која је препуна света, која је центар хришћанства у Солуну је затворена. Али, рецимо у православној Грузији врло дисциплиновано верници стоје на одстојању, и у цркви и у порти, и нико не одустаје. Када дође време Причешћа, све нестаје и свако правило овог света нестаје и сви приступају опет једном Путиру и причешћују се. Свако од нас је могао да види ако је загребао мало по интернету, како то изгледа, рецимо, у православној Грузији, где функционише све без икаквих проблема, како изгледа у Бугарској, како изгледа у Белорусији, свуда… И у Русији се службе служе. Дакле, причали смо и прошли пут да неке Цркве по икономији, да не би саблазнили оне најосетљивије, најслабије, преузимају неке моделе из прошлости.
Питање: Оче Владане, да ли бисте Ви прокоментарисали ову ситуацију?
Отац Владан Симић: Реч „струка” је данас постала мантра. Када се каже струка мора да се устане и стоји мирно… Ако је неко нешто рекао против „струке”, тај бива изопштен, тај је назадан, он је неко ко не жели добро ни себи ни свом народу. „Струком” су проглашени неколико људи, који верујем да јесу стручни у свом послу, али су постављени на пиједестал као да не постоји ниједан други стручњак ни у нашој држави нити било где у свету, који такође има право на своје стручно мишљење и које, колико сам успео мало да прелистам и погледам, у великој мери се не слаже, не поклапа са оним што код нас „струка” говори. Али када дођу на терен Цркве они, иако нису стручни, они крећу са својом већ, да извинете на изразу, излизаном фразом која почиње овако: „Нисамо теолог, али…” и онда наставља да удара са свих страна по свему ономе што је нама свето. Сад бих ја могао да кажем: нисам епидемиолог, нисам инфектолог, нисам лекар, али… ми се чини да мере које „струка” препоручује су више него угрожавање одређених људских права, а у нашем случају то је право на слободно исповедање вере, то је право Цркве на богослужење, јер у закону стоји да смо ми једна од традиционалних Цркава и верских заједница у Србији. Држава нам гарантује право на богослужења. То што држава не зна шта значи богослужење или ова „струка” не зна шта значи богослужење и да је оно у примеру свете Литргије немогуће без присуства верног народа, то је њихов проблем. Нека оду, па нека се доуче или макар нека питају, пре него што изиђу пред медије, некога из Цркве за савет, за мишљење. Не, они су урадили потпуно другачије. Очигледно су неспремни за многе ствари и ја, иако нисам лекар, али могу да кажем да се у многим стварима нису показали довољно спремни. Себи су дозволили да загазе у један терен који је за њих потпуно непознат и да се ни у томе не могу снаћи и не могу просто да пронађу где је почетак, где је крај. За њих не би био проблем ни окупљање људи, јер то видимо по супермаркетима. Није проблем ни да се радници окупе у тим производним халама без икаквих заштита, на много ближем одстојању и много дужем временском периоду. Проблем је сат или два времена Литургије и окупљања народа у затвореном простору, а и то не мора да буде јер можемо да служимо напољу. Дакле, њима није проблем окупљање верника. То је моје лично мишљење, можда грешим. Или, ево, да искористим њихову фразу, нисам лекар, али сматрам да њима није проблем окупљање верника у затвореном или отвореном простору. Њима је проблем Христос. Њима је проблем света Тајна Причешћа. Њима је проблем што ми сви, за њих вероватно луди, ненормални – неки су то чак говорили и јавно – па у оним насловима новинским читате Где вам је памет? Имате ли мозга?, и тако даље… За њих је проблем што, ето, неки лудаци се окупљају тамо на неком месту и имају неку закуску користећи исти есцајг, из једне чаше, како је тамо неко навео, и једне кашичице. То је њима проблем. Не познају Христа, али хуле на Христа! Не познају нашу веру, али је са гађењем одбацују, а са том нашом вером одбацују и све нас! Али имају проблем што православна вера, Црква, вера уопште јесте опредељење 95% народа ове државе. Сад је ту проблем, клизав терен. Како да изиђете пред камере и да кажете отворено јасно, гласно ово што сам ја сад рекао? А то јесте истина. Него онда долазимо у неке завијене форме. На почетку је врховно биће те „струке” изговорило нешто поводом кашичице, да се никада нећемо сложити, да су нам ставови по том питању удаљени и више нико то од њих није помињао, бар колико ја знам, али су тај прљави део посла одрађивали медији. Чак они као „струка” не би се ни бавили овим питањем јавно, него би нам унапред, наравно, већ смишљено забранили све ово што су забранили, али су их некако медији испровоцирали да се и на то осврну. Друго, људи који су унутар Цркве – епископи, свештеници, неки вероучитељи – такође били заражени вирусом, јер су део овога народа, вршећи своје свакодневне дужности, помажући угроженим људима, они би рекли вршећи волонтерски део рада, и у том свом подвигу и труду бивају заражени. Одмах се постављају на насловне стране не као жртве тог вируса, него као узрочници даљег ширења епидемије и тако даље… То је нечовечно! Узмите за пример само случај блаженопочившег владике Милутина. Колико је неистинâ о том човеку речено, колико је нападâ ка њему усмерено, каквим је све он текстовима био „почаствован”, то, ја мислим, ни у једној нормалној држави не може да се догоди. Притом, ништа од тога није тачно. Епархија ваљевска дâ саопштење, демантује све то што су разни писали, али, наравно, то ни на једном, како они себе називају „независном медију” нећете наћи; то не постоји. Шта треба? Да се свештеници и епископи и сви ми да се позатварамо, да затворимо храмове да би сад неко престао да нас напада?! Наша је дужност да будемо уз народ свидело се то неком или не. Е, пошто се не свиђа, онда мора да се нападне најбруталније што је могуће. Напад се врши и на владику Стефана, наравно преко њега се помиње и Патријарх и Синод и читава та прича се врти у круг, све то иде својим током, али нико не каже од њих да ли је могуће да се овај човек можда заразио, како сам малопре рекао, вршећи своју дужност. Када се неко од лекара разболи од овог вируса – а лекари су на првој линији фронта одбране и треба им одати и свакако им одајемо и свако поштовање и част и молимо се свакодневно за њих у свим храмовима у Србији – прво што се догоди то је да на свим медијима се појављује „струка”, нека маскота обично из „струке” се ту појави, заштитно лице које прво што треба да каже јесте: тај и тај није се заразио унутар здравственог система, него из приватног контакта. Тиме, наравно, лицемерно штитећи себе и своје интересе и чувајући се од неке одговорности коју они имају, али не бринући за тог човека, лекара, него га препуштају даљем медијском линчу, јер онда иде та мантра да је тај лекар неодговоран, да он угрожава здравље пацијената. Наши поједини врхунски лекари су због таквих контаката које су имали, измишљених могућих варијанти да су заражени – и поред доказа да нису, тестова који су урађени – седели код куће по месец дана. А у случају нашег драгог, сада већ покојног нажалост, брата Станислава су отишли корак даље. Док се човек борио за живот у болници, покрајински секретар Гојковић на свим конференцијама, односно на тој првој, па је касније је то поновио, га прозива за неодговорност и најављује покретање кривичне пријаве, а сада се срамно повлачи из те приче и каже: „Нисам ја то мислио на њега”. Сви знамо да је мислио на њега јер га именује именом и презименом. А онда се испоставило да је он био врло одговоран, на време се јављајући лекарима, који, наравно, то нису схватили на најозбиљнији начин. Код владике Стефана је исто тако. Човек је помагао са људима који долазе у Храм Светога Саве, организовао хуманитарну помоћ од првог дана кад је проглашена код нас епидемија и уведено ванредно стање, помагао је људима којима је помоћ била најпотребнија, од оних који су имали преко 65 година, па не могу да излазе из својих домова, до оних који су сиромашни, болесни, сами… Он је све заједно са људима радио, носио и пакете са основним животним намирницама, са дезинфекционим средствима, средствима за личну хигијену, лично сâм, поштујући исте оне мере које је Влада прописала, што раде други волонтери Кризних штабова, са маскама, са рукавицама – све су то они радили и он заједно са њима, не штедећи себе. Када неко други у вршењу тог посла добије вирус, он је херој, али владика Стефан није херој, него он је узрок и опасност за околину и треба га медијски разапети и побројати, ако је могуће, по личним јединственим матичним бројевима све оне који су били у контакту у Храму Светога Саве. То је наступ који се врши и линч који се врши према Цркви. Али заборављају на једну ствар, а то је: Црква, када је у стању гоњења, када је гоњена, она има свој пун капацитет, јер она тиме испуњава своју мисију у свету, сведочи. И по речима Христовим: „Ако су мене гонили, и вас ће гонити”, али онда додаје и каже да ће они бити жалосни, али да ће се њихова жалост, говорећи апостолима, претворити у радост коју вам нико неће моћи одузети. Дакле, они то заборављају – да Црква што више буде бивала гоњена, она ће унутар себе бити све јача и јача, зато што где се умножава та врста нападâ на Цркву, умножава се и благодат коју Бог даје Цркви да она опстане у овоме свету. И сви ћемо ми заборавити ове ликове који се сад појављују и не разликују Тела и Крви Господње од било чега другог. Неки не разликују, колико видим, ни први мај и Васкрс, то је сад тема. Васкрс је избегавање једног крканлука уколико се не слави, а први мај ако се не слави то ће бити избегавање другог крканлука, како каже „стручњак”, једна од маскота ове „струке”. Ми смо морали на Васкрс, да то додам, као у она стара времена, на позив Двери, двери… да затворимо храм. За њих је то било чудо невиђено и кажу: „Зар су ови привилеговани? Могли су само неки да уђу, а неки нису”. Тако су ти новинари рекли. И, ево, ја им одговарам: тачно је, ми смо привилеговани, Евхаристија није за сваког. Ми смо затворили храм и они који су били у храму су осетили истинску благодат Светога Духа и то не говорим само из личног искуства, него и из искуства људи са којима сам после тога разговарао. И те речи које сте навели, Владике Иринеја, оне су изречене управо на тој Литургији, по завршетку те Литургије, управо под овим утиском о коме говорим, понешен том благодаћу, тим духовним искуством које је ту доживео. Он иначе, ми сви то знамо, на тако велике Празнике, поготову после Васкршње посланице никада није додавао нити одузимао било шта… Две речи, честита Празник и ту је крај. Он је осетио потребу да окупљенима каже, а и онима који су слушали наравно преко наше Беседе, оно што је тог тренутка осетио. Зато је и питао: „Ко су ти што су се острвили на Цркву и изнутра покушавају да нас шпијунирају да би нас после јавно оптуживали?” То је право питање. Ми још увек нисмо добили одговор. Као што нисмо добили одговор ни на питање које се већ поставља јавно на више места, по друштвеним мрежама: како је могуће, ево питање за „струку”, да у Војводини која је сачињена у црквеном смислу, организована од Епархије бачке, Епархије банатске и Епархије сремске, како је могуће да у Војводини епидемија, ево, по најновијим њиховим подацима скоро и да је, нећу да кажем да је нестала, али да је врло мали број, проценат оних који су позитивни? Како је то могуће да се догоди на територији наше државе где је црквени живот у току читавог Часног поста и на сâм дан Васкрса и после био најактивнији? Где су им сви ти заражени који су безглаво трчали пред свети Путир и, нажалост, по речима и неких унутар Цркве, „кушали Бога”, и тако даље? Где су сада ти људи? Како је то могуће? Зар не би било нормално да смо ми овде жариште епидемије? Е, то је оно што је отац Миша малопре рекао, да они то уствари не разумеју. Да ли не разумеју намерно или по својој глупости – то Бог зна, ја се надам да је по овом другом, али какогод било да било Црква ће наставити своја богослужења, наставила је и то сви могу да виде, врата Цркве никоме неће бити затворена никада, а држава, мора се рећи, није ни тражила то од нас. То су медији протурили као нову мантру и оптужбу, којом хоће да поремете и нас и државу. Дакле, када слушамо препоруке државе онда смо превише послушни, када не слушамо онда смо превише непослушни, никако се ту не може угодити. Али ова мантра је гурнута управо да буде камен спотицања и једнима и другима. И, бар што се Цркве тиче, ту су промашили, ту нису успели да постигну жељени ефекат, иако има оних који су плаћени да, као циркусанти, по друштвеним мрежама нападају Цркву најбруталније, желећи само једно – да изазову контраефекат: да неко из Цркве јавно нападне њих и тиме им подигне рејтинг и врати их некако на медијску сцену.
Питање: Оче Мишо, да ли бисте Ви још нешто додали за сâм крај нашег данашњег разговора?
Отац Миодраг Андрић: Нешто ми свих ових дана говори да смо изгубили неку важну карику у нашем друштву… Не само у нашем друштву, чак и на глобалном нивоу… То је јавна дебата. По многим питањима, она је нестала, јавна дебата је пребачена на политичке парламенте који често могу да буду политички контролисани. Дакле, о најважнијим стварима, које чак прописује и Устав, не постоји јавна дебата. Постоје неке споредне дебате, негде у организацији неких малих невладиних организација, које се завршавају у кругу од највише сто људи, та мишљења се негде подигну на интернет и то тако стоји као неки израз демократије. Јавна дебата не сме да се избрише из наше јавности, из нашег друштва, из Европе, из Европске заједнице, из целог света! То не сме да нестане! Сваки човек има своје мишење јер постоје „струке“ и постоје струке. И та мишљења се понекад сучељавају. Јавност која се разуме у „струку”, како се то представља, поручује Ђоковићу: „Иди ти, мали, играј тенис, немој ти да се бавиш овим стварима” Тако се каже и нама у Цркви: „Идите ви у ваше Цркве, бавите се својим стварима, али остало не треба да вас интересује”. Не! И те како нас интересује слобода и право човека! Веома смо заитересовани за ту ствар! Наша Богочовечанска мисија је да бранимо слободу и мишљење сваког човека. Не доводимо у питање чак и оног човека који се не слаже са учењем Цркве, и то је његова слобода. Можемо да супротставимо мишљење, можемо да сведочимо Истину, али не доводимо његову слободу у питање. Савремени свет капитала исказује сву своју тоталитарну бруталност, јер свако мишљење које се не уклапа у медије, које контролише неколико људи у свету, доводи се у питање.
