У време владавине цара Алексија Комнина (1081 – 1118), у Цариграду је дошло до подела и спорења међу верним народом. Повод њиховог спорења је био одавање молитвене части тројици светих јерараха и Отаца Цркве – Василију Великом, Григорију Богослову и Јовану Златоустом. Једни су истицали светога Василија изнад друге двојице, јер је као нико други, био у стању да речима објасни тајне вере, а својим врлинама се уздигао до анђелских висина. Био је организатор монашког живота, предводник Цркве у борби са јересима, строг и захтеван пастир по питању хришћанског морала, те по свему томе у њему није било ничега земаљског. Отуда је, како су говорили, свакако био узвишенији од светога Јована Златоуста, који је био благ према грешницима.
Следбеници светога Јована Златоуста узвратили су да је славни цариградски епископ био мање ревносан од светога Василија у борби против порокâ и привођењу грешникâ на покајање. Али златни пастир пастирâ био је неупоредиве елоквенције којом је хранио Цркву Божју, тумачећи реч Божју и показујући како да је применимо и остваримо у свакодневном животу, боље и успешније од друге двојице светитеља.
Према трећој странци, свети Григорије Богослов требало је да буде више поштован од друге двојице, због чистоте и дубине његовог богословља. Поседујући знање науке и образовања древне Грчке он је постигао, како су говорили, толику дубину у созерцању Бога, да нико није био у стању да савршено, као он, изрази истину о Светој Тројици.
Под утицајем ових странака, које су на овај начин супротстављале поштовање једног светог Оца на штету друге двојице, цео верни народ убрзо се нашао у спору, што је било далеко од здраве побожности и доводило је до лоше атмосфере и бескрајних расправа. Али онда се догодило да су се једне ноћи тројица светитеља јавила у сну светом Јовану Маврону, митрополиту Евхаитском, испрва одвојено, затим заједно, говорећи једним гласом: ,,Као што видите, сва тројица смо са Богом и ниједан раздор или ривалство нас не дели. Свако од нас је, у складу са околностима и према надахнућу које је добио од Духа Светога, написао и подучавао шта треба за спасење човечанства. Међу нама нема првог, другог или трећег, и ако позовете једног од нас, друга двојица су одмах присутна са њим. Стога реците онима који се свађају да не стварају поделе у Цркви због нас, јер док смо били на земљи нисмо штедели напора да поново успоставимо јединство и сагласност у свету.
Зато можете спојити наша три молитвена прослављања у једну заједничку службу, у складу са вештином и знањем које вам је Бог дао. Затим га пренесите вернима да овај празник прослављају сваке године. Ако нас на тај начин поштују као да смо са Богом и са њима, дајемо им обећање да ћемо се залагати за њихово спасење у нашој заједничкој молитви”. Свети Јован је ово виђење одмах открио људима. С обзиром на поштовање које је уживао због својих врлина и речитости, сукобљене странке су се помириле, залажући се да се не губи време на припреми заједничког прослављања. Са трезвеним расуђивањем, митрополит Јован је одабрао 30. јануар као погодан за прославу, јер би он био печат месецу у којем је сваки од три јерарха већ имао посебну службу (Свети Василије – 1. јануара; Свети Григорије – 25. јануара; Свети Јован (пренос моштију) – 27. јануара).
Три јерарха, земаљска тројица, како их зову у неким дивним тропарима њихове службе, учили су нас у својим списима и подједнако у животу, да прослављамо и славимо Пресвету Тројицу, Једног Бога у Три Личности. Празником Три јерарха крајем јануара, месеца у којем молитвено помињемо много славних епископа, подвижника и богоугодника, Црква на неки начин рекапитулира сећање на све свете који су били сведоци православне вере својим списима и животима. Овим празником одајемо част целокупном богословљу свете Цркве, и одајемо част оним узорима еванђелског савршенства које је Свети Дух подизао кроз време, у различитим местима, да буду нови пророци и нови апостоли и водичи душа према небу.
У доленаведеном аудио-запису можете да чујете беседу Његовог Преосвештенства Епископа бачког г. Иринеја, изговорену 12. фебруара 2019. године, у Алмашком храму у Новом Саду.
(Приредио презвитер Александар Поповић)
