И Логос постаде тело и настани се међу нама,
и видесмо славу Његову, славу као
Јединороднога од Оца, пун благодати и истине
(Јн. 1, 14).
Бог је створио човека као круну свеколике творевине, назначивши га за свештеника и владара свега створенога. Човек је једино биће у творевини које је створено по икони и подобију Божјем. Нашим прародитељима, Адаму и Еви, Бог је благословио да буду господари свега што је приведено у постојање, те да се мудро старају о творевини Божјој (Пост. 1, 28 – 29; 2, 15). Првоствореним људима Господ је дао заповест да не једу са дрвета познања добра и зла, како би се, чувањем те заповести, усавршавали на путу ка остварењу подобија Божјег у себи – на путу ка обожењу. Међутим, будући преварени лукавством сатане, Адам и Ева нису сачували једину заповест даровану им од Бога. Падом прародитељâ, смрт је постала саставни део човековог живота, лик Божји у њима је укаљан нечистоћом греха, а првобитна хармонија у суживоту човека и природе трагично је нарушена. Удаљивши се од Бога – преступањем заповести – првостворени људи су се удаљили од извора Живота Вечнога. Човекољубиви Господ ипак није препустио људски род смрти и трулежности човечје природе, раслабљене грехом. Из љубави према Своме створењу, Господ је – преко Својих изабраника, пророка и служитеља – успоставио завет са човеком. Током свештене историје Старога Завета, Бог Авраамов, Исаков и Јаковљев, припремао је богоизабрани староизраиљски народ за Тајну спасења у личности Новога Адама, Месије – Спаситеља, Који ће избавити људе од владавине греха, смрти и сатане. Његов долазак најављивали су и богонадахнути Божји пророци. Пророк Исаија благовестио је рођење Месије следећим речима: „Ето, девојка ће зачети, и родиће сина, и наденуће му име Емануил” (Ис. 7, 14).
Дуго очекивани Месија није био један од земаљских владара и моћника овога света, каквога су очекивали припадници староизраиљскога народа, него Сâм Јединородни Син Божји, Којега је, ради спасења човека, Бог Отац послао у свет када се наврши пуноћа времена (Гал. 4, 4). Рођењем обећанога Месије, Господа Исуса Христа, остварена је Тајна сакривена од векова и покољења (Кол. 1, 26) и успостављен је Нови Завет Бога са човеком. У Христовом Рођењу побеђени су закони природе, јер Он би рођен од Пресвете Дјеве Марије, која је зачела од Духа Светога. Логос Божји се оваплотио како би, поставши Син Човечји, људе учинио синовима Божјим и боговима по благодати. Син Божји се обукао у смртно тело човечје како би људском роду даровао Живот Вечни. Логос Божји је ради нас људи и ради нашег спасења сишао с небеса, и оваплотио се од Духа Светога и Марије Дјеве, и постао човек.
Његовим Рођењем све ново постаде, јер у Њему би обновљена свеколика творевина на челу са човеком, те све постаде нова твар у Христу (2. Кор. 5, 17). Доласком посредника Новога Завета (Јевр. 9, 15) у овај свет, обасјани смо светлошћу богопознања, те нам је откривена Тајна Свете Тројице – Оца, Сина и Духа Светога. Рођењем духовног Сунца Правде, сва твар је озарена Његовим благодатним зрацима. Господ Исус Христос би рођен како би Себе – као савршену жртву – принео Богу Оцу за живот света. Тако је већ у Рођењу Христовом наговештено Његово страдање, погребење и тродневна смрт. Гледајући Богомладенца Христа, обавијеног пеленама у Витлејемској пећини, ми видимо Онога Који је ради нас поднео смрт на Крсту, и Чије тело би обавијено смртним повојима, будући положено у гробну пећину. Истовремено, у Рођењу Христовом наговештено је и Његово славно Васкрсење и победа Живота над смрћу! Превечни Бог, Господ Исус Христос, рођен је од Дјеве како би нама омогућио васкрсење из мртвих. Гледајући новорођенога Спаситеља у наручју Пресвете Дјеве, ми видимо Победитеља смрти и Извор Живота Вечнога. Христос нас је посетио с висина како бисмо ми постали житељи Царства небескога и причасници вечних добара у заједници са Сведржитељем. Понизио је себе и узео обличје слуге (Фил. 2, 7) како би свима био узрок спасења вечнога (Јевр. 5, 9). Због тога све што дише и сва твар хвали Господа, радосно кличући са анђелима Божјим: „Слава на висини Богу, и на земљи мир, међу људима добра воља” (Лк. 2, 14).
Приредио: Милан Бандобрански
