Српска Православна Црква донела је врло принципијелну одлуку на последњем заседању Светог Архијерејског Сабора да отпочне дијалог са неканонском Македонском Православном Црквом (МПЦ), који није био прекинут разлозима који су се јавили у Српској Цркви, већ због такозване МПЦ, каже Архиепископ охридски г. Јован (Вранишковски) у разговору за „Политику”. Поглавар аутономне Охридске Архиепископије истиче и да нема директних контаката ни са једним чланом расколничке МПЦ.
– Преговори су били прекинути после неприхватања Нишког споразума од стране расколничке МПЦ. Тада је такозвана МПЦ предузимала све што је могла да би неутралисала постојање канонске Охридске Архиепископије, па је чак и прекинула сваку комуникацију са Српском Православном Црквом. Затим се у све умешала држава, сада Северна Македонија, а држава је то радила врло неодмерено, рекли бисмо грубо, тако да је отежала, боље речено одужила, сваки вид комуникације са неканонском МПЦ. Као што је познато, ја сам неколико пута био затваран, а и после мог последњег ослобађања из затвора 2015. судски процеси су се наставили. То је био разлог зашто је дијалог био прекинут. И сада још траје један процес који је пред Врховним судом, а који је управо тај суд пре четири године вратио на поновно одлучивање првостепеном суду. Али ипак, и поред свих неиспуњених предуслова, односно да се уклони тај Дамоклов мач који нам прети уколико преговори не успеју, ми смо се сагласили да се преговори наставе како би се коначно решио статус МПЦ, која је већ много деценија у расколу – објашњава архиепископ Јован.
Да ли је дијалог Српске Цркве и такозване МПЦ могућ у овом тренутку?
Осим претходно наведеног, сада постоји још једна препрека. Као што је већ познато, последњих година такозвана МПЦ је правила недостојне егзибиције. Прво је нудила Бугарској Патријаршији да јој она буде Црква Мајка, као да се мајка може бирати, а затим је затражила од Константинопољске Патријаршије да јој она буде апелациони судија, правним речником рекли бисмо од ненадлежног суда. Све ово, наравно, продужава време да би преговори започели, јер док се не добије јасан став о томе да архијереји неканонске МПЦ неће седети на две столице, почетак преговорâ је немогућ. Сâм захтев о апелацији упућен Константинопољској Патријаршији о статусу такозване МПЦ је бесмислен, јер чак и да се призна Васељенској Патријаршији апелационо право у неким степенима, то би могло једино на индивидуалном нивоу, рецимо уколико нека личност – са црквеним чином или без њега – осећа да је обесправљена у помесној Цркви у којој је суђена. Константинопољска Патријаршија није надлежна да решава међуцрквене спорове, за то је надлежан једино Велики црквени сабор. А не знам колико би расколничкој МПЦ одговарало да њихово питање изађе на Велики црквени сабор, јер са претпоставком да се њихово питање на том сабору реши на начин неприхватљив за неканонску МПЦ, онда би они остали расколници још много деценија.
Да ли би у решавање питања канонског статуса МПЦ могла да се укључи и нека друга помесна Православна Црква? У својој недавној изјави премијер Зоран Заев је истакао добре односе неканонске МПЦ са Бугарском Православном Црквом.
Црква је једна и поред тога што је административно подељена на 14 аутокефалних Цркава. Тако је свакој помесној Цркви чак и неопходно да се занима о стању Цркве у читавој екумени. Ипак, неки административни процеси су у јурисдикцији једне од помесних Цркава. Такво је и питање о црквеној аутономији неког дела који је под јурисдикцијом неке помесне Цркве. Територија Северне Македоније је под јурисдикцијом Српске Православне Цркве, и то је признато и од Константинопољске Патријаршије и од свих осталих аутокефалних Цркава. Зато Бугарска Патријаршија није прихватила понуђено мајчинство. Дакле, није једнострано покушавала да се меша у решавање статуса такозване МПЦ, него је било покушаја расколничке МПЦ да у то увуче Бугарску Цркву, а поготово је на томе инсистирала влада Северне Македоније под председништвом Заева. Господин Заев има можда добру вољу да решава и статус такозване МПЦ. То је, на крају крајева, на дневном реду приоритета и Владе Северне Македоније јер, да не заборавимо, неканонска МПЦ је од почетка стварања 1958. под непосредним патронатом власти, будући да ју је власт створила. Сада кад су се побољшали државни односи са Бугарском, председник Владе је сматрао да може да утиче на побољшање црквених односа. Али то се није остварило, јер су црквени односи независни од државних. Када ово схвате политичари у Северној Македонији и када оставе Цркву да сама решава свој велики проблем који има са читавим Православљем биће и решења, али све док они желе да имају патронат над такозваном МПЦ, до решења проблема расколничке МПЦ је немогуће доћи.
Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије, у интервјуу агенцији Тас, рекао је да не сматра могућим да „украјински сценарио” буде примењен било где на Балкану, па ни у Северној Македонији. Слично сте изјавили и ви, када сте пре неколико месеци говорили о томе у „Политици”. Да ли је ваш став и данас исти?
И ја сам истог мишљења да Константинопољска Патријаршија неће направити такав неканонски поступак. Она је та која је дала јурисдикцију Српској Православној Цркви над територијама данашње Северне Македоније, а сада нема никаквог разлога да ту јурисдикцију доводи у питање. Али, као што је митрополит Амфилохије рекао у истом том интервјуу, после онога што се догодило у Украјини може се све очекивати. Ипак, то би било на највећу штету управо Васељенској Патријаршији, чије првенство части данас нико не доводи у питање, али првенство власти је неприхватљиво у Православној Цркви. Неприхватљиво је да у 21. веку само једна Црква, па нека је она и првотрона, сама одлучује о питањима која су у интересу и других помесних Православних Цркава.
Извор: Дневни лист Политика од 9. августа 2019. године
