Почетак свете Литургије чини славословље: „Благословено Царство Оца и Сина и Светога Духа“. Разговор са Богом јесте благодарење, славословље, исповест, молитва. Прво од свих је славословље, и то најпре зато што је благодарним слугама својствено да, приступајући господару, не износе одмах на почетку оно што њима припада, већ само оно што искључиво господару приличи. Такво је, заправо, славословље. Наиме, онај који иште, чини то јер хоће своје стање да учини бољим; ко се исповеда, оптужује себе јер жели да се тако ослободи од зала; а онај који благодари, јасно је да се радује због својих добара, те због тога благодари ономе који му их је подарио; но, онај који славослови – оставивши по страни себе и све своје – славослови Господа због Њега Самога, и због Његове силе и славе. Коначно, и сама природа и поредак ствари захтевају да овде славословље буде на првом месту. Јер, чим приступимо Богу, сместа постајемо свесни неприступности Његове славе и Његовог величанства, те отуда долази наше чуђење, дивљење и слична осећања; стога је сасвим природно да томе следи славословље.
Свети Никола Кавасила
