Бачка област је омеђена великим рекама Дунавом и Тисом са источне, западне и јужне стране, а на северу њене су границе изнад Баје преко Јанковца до Сегедина. На језицима свих народа који овде живе: Срба, Мађара, Словака, Русина, Немаца и осталих, ова област назива се именом Бачка. Искључиво равничарски предео, на северу је прекривена такозваном Суботичком пешчаром надморске висине у просеку око 115 метара, док је у јужном делу, у просеку, 35 метара ниже надморске висине. Највиши врх је 142 метра у Суботичкој пешчари, а најнижа кота је на ушћу Тисе у Дунав код Титела, нешто изнад 70 метара надморске висине. Осим Дунава и Тисе нема већих водених токова, а речице попут Јегричке, Криваје и Чика забарене су, иако су некада биле веће реке.
Кроз историју Бачка је ретко када била јединствена административна целина. У средњем веку Бачка је била подељена између Бачке и Бодрошке жупаније, а један мањи део припадао је Чонградској жупанији. Жупанија Бачка обухватала је јужну половину Бачке. Бодрошка жупанија је била данашњи северни део Бачке. Граница између ове две жупаније простирала се путањом данашњег Великог бачког канала Апатин-Бечеј. Ове две жупаније спојене су у једну, Бачку жупанију, 1730. године. Од укупног подручја Бачке административној државној целини Републике Србије припада 8.852 квадратна километра, што чини данашње подручје православне Епархије бачке.
Ретко насељена, због чега је добила име Бачка-од речи бачија (чобанска насеобина која се користи у време испаше стоке)-неповољна за живот због изузетно мочварног и за живот неподесног терена, служила је за испашу стада народима из окружења. На основу археолошких истраживања разних локалитета, који се најчешће налазе уз Дунав и Тису, постоји сведочанство да је Бачка била насељена од најстаријих времена које памти историја. Зна се да су у Бачкој живели Агатирси − преци Дачана у VI веку пре Христа. Келти су владали на просторима Бачке од IV до I века пре Христа, а после њих овде су владали Авари од I до IV века после Христа. Бачка никад није припадала Римској империји, сем троугла ушћа Тисе у Дунав у Бачкој, који сачињава Тител и његова околина. О овоме сведочи и данас уочљив Велики римски шанац у дужини од 27 километара, од Римских Шанчева код Новог Сада до Бачког Градишта. Овај шанац први је покушај мелиорације мочварних предела Бачке (повезивао је Дунав и Тису). Римски Шанац обележавао је границу Римске империје у Бачкој са староседелачким становништвом, које су Римљани прозвали Панонци. Неколико археолошких локалитета откривених у другој половини XX века упућују на словенску културу живљења Панонаца, што је потврдило историјску претпоставку да су овде од најстаријих времена живели Словени: Јазиги (Јаси) и Сармати. У V веку Срби, који су с Аварима почели да насељавају Бачку, постају већинско становништво и државотворно су организовани. Многи топоними из тог времена најречитије говоре о етничкој припадности народа који је овде живео. Просторе Војводине насељавали су Дачани и Трачани, али о њима у Бачкој нема никаквих трагова.
Када су крајем IX века у Панонску низију дошли Мађари, у Бачкој су затекли Србе чији је владар био Салан са седиштем у Тителу. Треба знати да су најстарија бачка насеља у континуитету Тител, Футог, Бач, Сомбор и Баја. Срби се помињу и око организације угарске државе, као активни учесници јавног и политичког живота. Великаш Радован истицао се у Бачкој у XI веку. Србин Вид био је први познати жупан Бачке жупаније, забележен 1074. године.
У династичким борбама око мађарског престола у XI веку активно су учествовали великаши Урош, Павле и Вукан. На основу писма папе Силвестра сазнајемо да је у Мађарској у то време постојало девет „грчких”, а само један „латински” манастир. За време мађарског краља Гезе II (1141–1161) Срби су имали знатан утицај у Мађарској, јер је током малолетства краља Гезе земљом управљао Белош, син великог српског жупана Уроша I. Византијски цар Манојло Комнен походио је Бачку земљу 1164. године, пошто је претходно освојио Срем. У утврђеном граду Бачу на реци Мостонги примио га је „грчки” православни епископ сремски, који је због ратних прилика избегао из Митровице у Бач. Знамо да је тада у Бачу постојао православни храм Светог Спиридона и још два православна храма. Откривена византијска фреска са грчким натписима из XIII века у фрањевачком манастиру у Бачу додатна је потврда ове историјске чињенице.
Угарска држава имала је константне територијалне аспирације према српској држави која се простирала јужно од Саве и Дунава, због чега је српски краљ Стефан Првовенчани, брат Светога Саве, ушао у рат с Мађарима. Овај сукоб окончан је дипломатским посредовањем Светог Саве и потписивањем мира између угарског краља Андраша II и Стефана Првовенчаног у Будиму 1220. године. У једном од својих архипастирских похода, обилазећи северне крајеве своје Архиепископије, Свети Сава је искористио добре односе са угарским краљевским домом и основао Бачко владичанство са седиштем у Сегедину. До тада, Црква у Бачкој била је под јурисдикцијом православног сремског епископа Охридске архиепископије који је столовао у Сремској Митровици, где је постојао манастир „грчког” обреда. Око 1225. године Свети Сава је у Бачкој устројио Светоархангелски манастир Ковиљ, као метох манастира Жиче, а у исто време у Банату основао је три манастира: Златицу, Базјаш и Месић. За време турске владавине у XVI веку Евлија Челебија пише да је манастир Ковиљ основао Драгутин „српски краљ, власник Београда” који је имао свој двор у Чортановцима, према Ковиљу.
Угарска држава није у потпуности остваривала своје државне функције у Бачкој области због разних династичких борби, упада Татара и разних пљачкашких хорди. Угарски краљ Бела IV је уз помоћ мађарске властеле, после 1235. године, учврстио потпуну власт над ретко насељеном Бачком, по већ постојећем жупанијском систему владавине. Лично је обишао многе значајне локације и обновио стару аварску тврђаву у Бачу у коју је сместио седиште великог жупана бачког. Српско становништво у Бачкој тада је у потпуности било потчињено мађарским властодршцима. Новоуспостављени феудални поредак створио је од, до тада слободних људи Срба − кметове, потчињене својим феудалцима. Почетком XIV века променила се династија у Угарској. На власт је дошао Карло Роберт из породице Анжујаца, који је у периоду између 1338. и 1342. године проширио утврђени град Бач на реци Мостонги, те Бач постаје значајан војни, верски и културни центар у Бачкој, чиме је још више био угрожен верски и национални положај Срба.
Већи прилив српског становништва у Бачку забележен је после Маричке битке 1371. године, а поготово након Косовске битке 1389. године, од када постоји стална тенденција досељавања српског живља на север, у Угарску. Падом Смедерева под Турке 1459. године Србија је коначно пала под турску власт. Угарски краљ Жигмунд, да би заштитио своју државу од све чешћих најезди османлијске армаде, склопио је 1404. године савез с деспотом српским Стефаном Лазаревићем. Овим споразумом, у којем је деспот Стефан био у вазалном односу према угарском краљу, све територије у Јужној Угарској насељене Србима потпале су под власт српске деспотовине. Деспот Стефан организовао је власт на просторима своје деспотовине; на државне функције постављао је Србе, убирао порез и управљао војском чији је задатак био да брани Мађарску од упада Турака.
Властелинство српске деспотовине у Бачкој простирало се уз Тису, од Сенте до Титела. Деспот Стефан подигао је утврђени град Бечеј у коме је повремено одседао. Из једног извештаја Угарске краљевске канцеларије сазнајемо да је православни епископ за Бачку област мењао место свога боравка у области Деспотовине, а најчешће је боравио у тврђави Бечеј. Тврђава деспота Стефана у Бечеју, као и древни утврђени град Бач, срушени су до темеља у Ракоцијевој буни 1703. године.
На деспотском престолу 1426. године, уговором у Тати, деспота Стефана наследио је његов сестрић, храбри деспот Ђурађ Бранковић, који је проширио и унапредио свој деспотски посед у Угарској. Захваљујући својим добрим дипломатским односима с угарским краљем Жигмундом, деспотовину српску проширио је и на средњу Бачку − Пачир, Кула, Кулпин и Деспотово. На простору деспотовине избегли калуђери из Србије 1438. године устројили су манастир Бођан. Историчари тврде да је овај манастир основан 1478. године, што је година изградње првог манастирског храма, који је подигао трговац стоком Богдан, Србин из Далмације, уз помоћ властелинске породице Јакшић. Добре односе са угарском краљевском кућом имао је и наследник деспота Ђурђа, Лазар Бранковић, после чије смрти вазални утицај српске деспотовине у Угарској опада. Са титулом српског деспота, на инсистирање угарског краља Матије Корвина, Лазара је наследио деспот Вук Бранковић 1465. године − у народној традицији познат као „Змај Огњени Вук”. Сматра се да је Змај Огњени Вук „последњи српски витез − племић, коме се приписују митска обележја, надземаљске силе и надземаљско јунаштво”, каже историчар Стојан Новаковић. Деспот Вук учествовао је у свим биткама које су угарски краљеви водили против Турака, а које су имале одбрамбени карактер. За време ових ратова са Турцима од 1479. до 1483. године, по сведочењу угарског краља Матије Корвина, у Јужну Угарску уселило се 200.000 Срба, што је значајно ојачало српски национални корпус у Бачкој. Све до доласка Турака у Бачку 1526. године трајало је српско властелинство Јакшића, Белмужевића и Бранковића, на овим просторима.
Од времена оснивања Бачке епархије па све до почетка XVI века, дакле, скоро триста година, нема детаљних података о епископима и организацији црквеног живота у Бачкој. Први познати епископ Бачки је митрополит сегедински Филип, који се помиње 1508. године. Записано је да је после Мохачке битке 1526. године иза епископа Филипа на трону митрополије сегединске столовао митрополит Сава. За време епископа Саве самозвани цар Јован Ненад подигао је Србе на устанак 1526. године, организовао аутономну српску област − царевину, а за своју престоницу прогласио Суботицу. По тврђењу савременика „оштроуман, убедљив и слаткоречив”, међу Србима назван „Јован, од Бога послан цар”, успео је да сакупи 15.000 војника и 1.400 коњаника. Он је погинуо код Сегедина 1527. године борећи се против војске ердељског кнеза Петра Перењија и великоарадског бискупа Имрета Цибака. Још неко време после погибије цара Ненада, Срби окупљени око челника Радослава и, мањи део уз попа Васиљка, успели су да у Бачкој одрже аутономију мањих српских енклава. Покрет цара Јована Ненада значајан је због покушаја да се на тлу Угарске разреши статус српског народа и укаже тадашњим водећим европским силама на значајну улогу Срба у Угарској држави и целом југоисточном Балкану. 
Епископа Саву на трону сегединског митрополита Бачке области наследио је епископ Макарије кога 1551. године помиње турски путописац Евлија Челебија. Обилазећи просторе Бачке Челебија је записао: „да је земљиште између Дунава и Тисе српско и бошњачко, власништво српског краља Драгутина Немањића, господара Београда, и не спада у Мађарску, а сада припада територији сегединског Санџака који је освојио други везир Ахмед паша у доба Сулејмана Хана”. Епископа Макарија наследио је епископ Симеон који се помиње 1579. године. Из времена епископа Симеона на основу турских извора сачуван је списак свих насеља у Бачкој.
ДОПУНА СЛЕДИ…
